Muharem Pervić: Predskazanje vremena kojem nema kraja

Kultura 20. maj. 202110:589 komentara
Podeli:
Muharem Pervić
Izvor: Printskrin: Youtube/RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal

Prisećamo se istinskog velikana naše kulture, čuvenog književnog kritičara Muharema Pervića u nadi da će njegove reči biti iskra otrežnjenja za promene u našem društvu i zamajac za neko bolje vreme. Surovo tačno i precizno je još davne 1995. predvideo vreme kojem se ni danas ne nazire kraj.

Muharem Pervić (1934-2011), „umetnički melanž“ kako je često umeo za sebe da kaže, jedinstvena je ličnost u srpskoj novijoj kulturnoj istoriji i jedan je od najznačajnijih književnih kritičara u periodu od Drugog svetskog rata do danas. Osnovnu školu završio je u Starom Bečeju, gimnaziju u Zrenjaninu, a diplomirao je na katedri za Opštu književnost u Beogradu, studirajući svetsku književnost.

Odrastao je okružen gromadama poput Dušana Matića, Oskara Daviča, Vaska Pope. Kada čovek raste sa takvim ljudima dobija u vremenu. Nisu mu pričali kako pišu, već je uz druženje sa njima on sam to shvatio. Među njima je bio i Miloš Crnjanski, koga je upoznao u Londonu. Na njegov nagovor se Crnjanski i vratio u Srbiju, pored mnogobrojnih dvojbi i strahova, o čemu je u svojim memoarima pisao i Ivo Vejvoda. Jednom prilikom ga je Crnjanski pitao „da li me tamo vole?“, Pervić mu je odgovorio „vole vas, a da li vas vi vole? Ne“. Za našu kulturu bilo je od izuzetnog značaja da se neko poput njega vrati.

Književnu kritiku i eseje objavljivao je u “Politici“, u kojoj je kasnije nasledio velikana Milana Grola, i “Ninu“, a dvadeset godina je uređivao evropski časopis „Delo“ u momentu kada se naše prisustvo u Evropi nikada nije postavljalo, a u njemu je promovisao radove tada mladih, kasnije uglednih srpskih pisaca, pesnika i teoretičara književnosti.

Pozorišnom kritikom i teorijom bavi se od 1958. godine, i pretvara ih u oblik pozorišnih eseja. Bio je glavni urednik Kulturno-umetničkog programa Televizije Beograd, u vreme emisija „Kino oko“, „Petkom u 22“ i kvalitetnog dramskog i serijskog programa za decu i mlade. Deca su imala svojih pet minuta pred dnevnik, a danas taj sadržaj sami traže na Jutjubu, ako ga više uopšte i traže. „Petkom u 22“ bila je najgledanija emisija iz kulture, a u njoj gromade poput Zorana Radmilovića, Stojana Ćelića…Rada Zelenović i vesterni sredom, a utorkom filmovi sa Festa u 22h. Pretplata se zato i plaćala ažurno, jer su oni poput emisara putovali Srbijom pitajući ljude šta žele da gledaju.

Kako prošlost može da bude imaginarni futur o kojem maštamo.

U to vreme uređivao se jadan od najboljih dečijih programa u Evropi. Radio je u umetničkom veću Avala sa Slobodanom Selenićem, dok je u „Bitefu“ sarađivao sa Mirom Trailović. Kroz pozorište je upoznao „pola sveta“, a Beograd je upravo tih godina imao razumevanja i takta da podigne građevinu poput Ateljea 212, jer za njega je pozorište bilo „čitav život, i svaki ljudski dijalog“.

Da bi sve drugo imalo smisla potrebno je da postoji prava umetnička vrednost, koja se danas izgubila, Pervić je to vrlo rano shvatio.

Ivo Andrić

Bio je jedan od priređivača prvog izdanja sabranih dela Ive Andrića i autor više studija i knjiga o jeziku, poetici, pozorištu, književnosti, filozofiji, kao i televizijske serije o posleratnom kulturnom i umetničkom život – „Kako se kalio čelik i ostalo”. Za naslov „Volja za promenom“ (1995) dobio je Sterijinu nagradu.

Upravo je Andrića smatrao najrazumnijim čovekom u našoj kulturi. On ga je naučio strpljenju, radu, slušanju sagovornika, značaju putovanja i male beležnica koju uvek sa sobom nosite. Kada je Jugoslavija počela da se klima pitao ga je u Herceg Novom šta će se dogoditi. Odgovorio mu je da „svaka republika ima svoje pravo, a u sredini ima jedna rupa, ako svako koristi svoja prava previše, doći ćemo na ivicu provalije“. Andrić je dakle ipak bio optimističan, ali i tačan. Provalija se svakako dogodila, ali posle nje i dubok ponor, koji ni veliki Ivo nije mogao da predvidi.

Politički autoritet je kod nas precenjena stvar, to bi moralo da bude mnogo uravnoteženije. Nema dovoljno institucija da brane kulturu. Zato je danas pisanje, pozorište i film neregulisano polje i nedovoljno osmišljeno. Za ovu sredinu bio bi veliki greh da to pustimo da samo odumire. Mnogo je govora, malo slike, i previše malo umetnosti (Muharem Pervić).

Sadašnjost umesto patnje

Fascinantno je na koji način je opisao (predvideo) jedno vreme koje živimo i danas. Kada shvatite da su ove reči napisane daleke 1995 godine, bolno i mučno delovaće vam spoznaja koliko se nismo pomakli i napredovali kao društvo.

 Pod nadnaslovom „Ludus razgovara“, Feliks Pašić je objavio šezdeset razgovora sa pozorišnim umetnicima i stvaraocima svih profila u periodu od 1992. do 1999. U društvu velikana, Slobodana Selenića, Jovana Hristića, Dejana Mijača i drugih, Pervićeve reči su se izdvojile, i odzvanjaju i dan danas.

O kulturi i Evropi

„Naša kultura je, nažalost još uvek kultura preživljavanja, elementarnosti. Čehov govori o različitivim ljudskim bolestima onih takozvanih novih ljudi, dolazećih, agresivnih, prostih, trivijalnih, i onih koji boluju neke lepe bolesti, književne, glumačke i druge, ili opet sa druge strane, nacionalne bolesti kakve su danas u modi, svejedno da li je reč o bolestima ruske, slovenačke, hrvatske, srpske ili argentinske duše.

Rado za sebe olako kažemo da kasnimo za Evropom, i kao pojedinci i kao zajednica. Pri tom smo grčevito pomodni i srljamo u novotariju, a vrlo često se zatim stropoštavamo u konzervativizam. Moje osećenje je da mi teško podnosimo vreme i da ne shvatamo ključni odnos vremenitosti i večnosti, pa krivotvorimo istoriju, racionalnost, veru i metafiziku. Prekretnice, istorijski datumi, sva ta opijenost i opterećenost istorijom, sva ta uznesena stanja, i onda i sada, dodiruju vradžbinu, stvaraju jedan prosvećeni duh u kome se teško misli. Lažna slika i reč zasenjuju kaže Mefisto…“

 Praznina

Praznina je ječala i tada, ali od tada kao da je eksponencijaln rasla. U svojoj besedi Pervić se i nje dotakao.

„Praznine ima koliko ti duša ‘oće, to možeš da čuješ u svakoj sprskoj palanci. Od te praznine je stvorena jedna vrsta otrova koji dugo radi u svakom od nas, i u čitavoj zajednici u našem mentalitetu koji, upravo zato što živi tu prazninu, što mora da je podnosi, stalno počinje iznova, i iznova postavlja stara pitanja – ko smo, šta smo, kome carstvu religijskom, političkom, nebeskom pripadamo.

Muharem Pervić
Izvor : Printskrin: Youtube/RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal

I razume se u međuvremenu ne činimo ono što treba da činimo, ali vreme čini svoje, i mi opet postajemo zakasneli ljudi, oni čiji su vozovi otišli i koji su svoje šanse propustili. Zato je danas tako puno i intelektualaca i filozofa  i običnih ljudi koji više glume život nego što ga žive. To stvara utisak košmara i haosa, osećanja da je manje-više za sve kasno, i da nam ostaje ne više da živimo svoj život nego da ga prepričavamo, a tu počinje prava beketovska drama koja se u životu reperkutuje tako što rascvetavaju sve vrste govora, i lida budem malo slobodniji blebetanja. Te oblike najgoreg novinarstva, politikanstva srećeš i u listovima u kojima to nikako ne bi očekivao.“

Suvišno je apostrofirati koliko je njegova anticipacija novinarstva bila precizna. I dvadesetpet godina kasnije, kda je samosvojnost i profesionalnost novinara statistička greška, kada novinari odrađuju tuđe diktate plašeći se da dodaju čak i zarez, kao da u rukama drže podsetnike ministarstva spoljnih poslova, ili prevode Anu Karenjinu, kada se autorstvo izgubilo u agencijskim vestima.

Vreme bez lika i junaka

Pervić ni tada nije video lik našeg doba, niti junaka, koji bi nas povukao napred, kroz vrednosti koje bi nas i posramile, a i vukle napred.

„Imam utisak da ovo vreme ne zna dovoljno svoj lik, pa ni svog junaka. U njemu su najglasniji kritičari nedavne prošlosti, socijalistilčkog doba. Ali samo je prividno reč o jednoj prošlosti, u sadašnjosti različite društvene snage, stranke i pokreti nastanjuju i brane različite tipove prošlosti, nastojeći da ožive jezik i vrednosti njima bliskog nasleđa. Oni koji danas nude svet bez iluzija i maski i sami žive u iluzijama, opterećeni interesima i svojim strastima. Iz perspektive nacionalno opsednutog čoveka stvarnost se ne vidi čistije iz ugla klasnog fanatizovanog političkog komesara“.

On je sada već davne 1995. god ipak ostavio zrno nade, rekavši da „i kada su sve karte bačene u igru, i kada tolike snage i sile vuku na različite strane, jako je važno sačuvati bar to nešto umetničke i životne vere da sva vrata ipak nisu zatvorena. Ali ipak življenje je postepeno iscrpljivanje iluzija. Ako ostanete bez iluzija, onda više niste u stanju da postojite kao ljudsko biće. Ako Godo nije došao sa istoka, možda će doći sa severa. Verujem u ljude koji su u stanju da sanjaju, da zamisle život  koji liči na život koji živimo danas“.

Koliko Srbiji danas fale razgovori sa ovako značajnim ljudima, nosiocima i promoterima kulture i kulturnih događaja. Razgovori koji razgaljuju dušu! Mladi bi morali da čuju ovakve irudite, stvaraoce i predstavnike te kulture koja je nastavljala tradiciju nadograđujući je novim kvalitetima.

Na kraju, ne postoji Godo koji može da nas osvesti, niti vetar koji će nam ga doneti, za to je sada kasno. Godo je u svakome od nas, i samo mi se pitamo, baš dok gledamo u onu „crnu rupu“, koju spominje Pervić citirajući Andrića. Hoćemo li da nastavimo da u nju gledamo i njoj hodimo, ili ćemo pogledati koliko je nebi iznad veličanstveno, a veliki deo tog neba je i kultura, neophodni sastojak svih promena, radost i smisao naših života, so zemlji.

Komentari

Vaš komentar

<