Marković: Dogovorene izjave ljubavi vođi, ni sami ne veruju u to

Kultura 21. sep. 202113:5020 komentara
Podeli:
Izvor: Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Neki put se čovek i pored sve muke oseća kao ratni dobitnik, profiter, jer cela ova buka i užas koji se dešava oko nas zapravo je veoma inspirativan i otvara društvo kao utrobu, rekao je za Nova.rs reditelj, scenarista i dramski pisac Goran Marković.

„Kada sam radio Urnebesnu tragediju sa Duškom Kovačevićem, rekao sam mu: vidi, Dule, kakva je užasna situacija, šta se sve dešava kod nas, sve tema do teme od jutra do mraka… a on je prokomentarisao: pa to je bolje nego da smo u Švajcarskoj i da ti pišem scenario o komšiji koji je isekao ružu preko tvoje ograde“, dodao je on.

Pročitajte još:

Govoreči o festivalu LIFFE, a kojem mu je uručena nagrada „Živojin Žika Pavlović“, Marković kaže da je to mesto gde čovek može da sublimiše ono što je bilo i ostalo na kulturnom planu Jugoslavije, jer to je ono što je bilo najteže rasturiti.

„Sve ostalo možete da uradite, i granice i carine i propagandu da izmislite, ali kultura ostaje nešto što prelazi sve te granice i niko ne može da kontroliše, pogotovo kada je reč o filmovima. I danas je nemoguće snimiti film koji je etnički čist. Ja sam uvek uzimao glumce ili snimatelje iz zemlje u kojoj smo živeli i profesionalno sarađivali. Na filmskom planu Jugoslavija još postoji“, dodao je.

Život je, navodi reditelj, sastavljen od uspona i padova, i on je imao nekoliko situacija kada je ozbiljno posumnjao da to što radi nema nikakvu vrednost.

„Imao sam blizu 60 godina i pomislio sam da treba da se bavim nečim drugim a ne režijom. I onda se dogodilo da mi je tada pomoglo, osim prijatelja kojem sam se poverio, nešto potpuno neočekivano. Kelner kafića koji se nalazi u mojoj zgradi, kad god bi me video, stao bi ispred mene i odigrao neku od scena iz filma „Nacionalna klasa“. I to kompletnu scenu, znao je film napamet i glumio je sve likove. I to me je toliko dirnulo da je prelomilo kod mene da sebi kažem – eto, ima svrhe“, priča on.

Govorio je i o periodu vladavine Slobodana Miloševića kada nije mogao da snima filmove.

„Po instinktu sam otišao u pozorište, vratio sam se među svoje. Jer, ja sam rođen u pozorištu, ono je moja druga kuća. I onda je Ivana Dimić, spisateljica koja je tamo radila kao dramaturg, pročitala moj tekst za ‘Turneju’, film koji nisam mogao da snimam, i nagovorila me uz podršku tadašnjeg upravnika Nebojše Bradića da napravim pozorišni komad. Ona mi je tada rekla jednu nezaboravnu rečenicu: ‘Ja sam srpska nacionalistkinja, i ovo mi se sa tog stanovišta ne sviđa, ali komad je odličan’. Bila je iskrena i civilizovana, i veliki mi je prijatelj, iako se idejno apsolutno razlikujemo. Ali eto moguće je da ljudi gaje prijateljstvo iako potpuno drugačije misle o svetu u kom se nalaze. Naročito misleći ljudi, oni svi po definiciji imaju različito mišljenje oko svega. Ovi što misle svi ko jedan su izmanipulisani, nisu ljudi koji misle“, navodi.

Marković kaže da je njegov glavni životni napor bio da živi u skladu sa svojim shvatanjima i da ne uradi nešto što bi se kosilo sa tim.

„Zato nisam nikada bio politički angažovan jer ne mogu da prihvatim grupu. Ali poštujem tuđa mišljenja čak i oprečna, i mogu da ih razumem. Recimo, mogu da shvatim ljude koji se prodaju vladajućem režimu zbog toga što će u protivnom izgubiti posao i njihova deca neće imati šta da jedu. To mi je potpuno jasno i ne osuđujem ih. Ja sam dovoljno uradio i imam dovoljno para da ne moram da se prodam a postoje ljudi koji to moraju da urade da bi preživeli“, objašnjava.

Govoreći o svojoj životnoj filozofiji, on je rekao da mu je ideal bio da kaže sve što mu je na duši.

„Studirajući u Pragu doživeo sam okupaciju Čehoslovačke od sovjetskih trupa. I to je za mene bilo šokantno, imao sam 21 godinu. I onda sam se zarekao da ću sve što radim u životu uraditi protiv te „mračne sile“ koja nam ne da da živimo kako želimo. Tada sam shvatio da svi ti totalni režimi imaju za ideju da nam ne dozvole da živimo sa svojim ukusom, idejama, koje nikog ne ugrožavaju, ali jednostavno nisu poželjni. I zacrtao sam da sve što radim, na primer, filmovi moraju da budu na neki način subverzivni. Čak i komedijice. Uvek mora da bude u službi podrivanja onih koji nas sputavaju. Nikad neću da zaboravim kada izašla ‘Nacionalna klasa’ koja je doživela veliku popularnost a u ‘Zidojče cajtungu’ je izašla kritika pod naslovom ‘Skepticizam u socijalizam’. Oni su pravilno pročitali film. I uplašio sam se da će neko ovde to da pročita i da me proganjaju, ali to se nije dogodilo. Naši ne čitaju“, kaže reditelj u intervjuu za Nova.rs.

Upitan kako komentariše Srbiju danas, on je rekao da su sada jako vidljive stvari, sve je ogoljeno i otvoreno.

„Na primer, kolege koji sarađuju sa ovim režimom, ne misle o tome da će to jednom proći, da će ih prezreti zbog toga. Moraju čak da izađu na binu i da javno kažu da podržavaju ovog zlotvora, to im je zadatak. To je jadno, na neki način, ali je i dobro jer nema više igre u rukavicama. Mislim da je svaka kriza je na neki način i dobra jer stvari se brzo menjaju, ne u fizičkom smislu, nego u glavama ljudi i u osećanjima. Setite se šta ste razmišljali pre dve godine i sada kada je svima jasno da je ovo kriminalna družina koja je jedna mafijaška organizacija koja vlada nama i koja nema skrupula. Ima vojnike koji su ljudožderi. Sve je jasnije i neće moći da se završi glasanjem, kao sad će doći neke dobre čike da zamene prethodne dobre čike. Mi prelazimo u fazu u kojoj nema više izbora, sve će se ubrzavati i postajati drastičnije, i na kraju će ulica rešiti naše muke. Sada se taj trenutak približava“, smatra on.

Prema njegovim rečima, svi smo se navikli na ovu situaciju.

„I to što nama vladaju razni kriminalni klanovi i sekte na društvenim mrežama, to je postao način života. Da li ste primetili ova estetika ‘Pinka’ i tih rijaliti emisija polako se uvukla u svakodnevicu, i život počinje da liči na rijaliti, ljudi su to prihvatili. Tek kada odete u neku drugu sredinu shvatite kako oni žive drugačije, a kod nas u nekom estradnom maniru. Još kada sam radio film ‘Srbija godine nulte’ uradio sam analizu Miloševićeve vladavine poredeći je sa pornografijom. Ova situacija takođe pomalo liči na pornić, jer su u tim delima sve pretvara da se radi o osećanjima, o ljubavi, a zapravo su dogovoreni odnosi, poze, a akteri izigravaju ljubavni doživljaj. To je pornografija, i to je slično sa našom stvarnošću“, navodi.

Ne bi ga čudilo, kako kađe, da se ponovo desi da u prostorija moraju da se drže portreti predsednika, i to vrlo brzo.

„Ali to nije ništa, biće gore ako se desi eskalacija terora, kao što u Argentini i Čileu pune stadione neistomišljenicima, koji nestaju volšebno. Ali, to je krajnja opcija, odvođenje iz kuća. Sada je srećom to još uvek daleko“, dodaje.

Govoreći o nesipunjenim planovima, rekao je da je nekoliko puta pokušavao da snimi film, ali, nije uspelo.

„Ne vidim u tome nikakvu zaveru, verovatno se ljudima u komisiji nije svidelo, i to je legitimno. Sad je raspisan konkurs za veterane u Filmskom centru Srbije, za one plus 65 kao i za vakcinu, i konkurišem sa jednim tekstom. Recimo da je to poslednji put, ako ne prođem shvatiću ozbiljno ove nagrade koje mi dodeljuju, a koje zbirno nazivam ‘Do viđenja i prijatno’, i onda ću se povući“, zaključio je reditelj.

Komentari

Vaš komentar

<