"Najlepša sećanja vežu me upravo za BDP, jer se svaki put kada prođem pored te kulturne ustanove setim i svog oca", rekao je reditelj Goran Marković, govoreći za Nova.rs nakon otvaranja izložbe u Beogradskom dramskom pozorištu kojom je obeleženo 100 godina od rođenja čuvenog glumca Radeta Markovića, njegovog oca. Reditelj je ponudio i duhovito uputstvo o tome kako razlikovati beogradska pozorišta - po mirisu.

„Uvek se setim svog oca kada prođem pored Crvenog krsta, jer je BDP bio čitav njegov svet. Moj otac jeste igrao i na drugim teatarskim scenama u prestonici, snimao filmove i serije, ali pozorište na Krstu je bilo njegovo. Tu je počeo karijeru, na ovom mestu je sebe izgradio”, govori o ocu istaknuti filmski reditelj.

S obzirom na to da je Goran Marković režirao mnogo domaća kultna ostvarenja, imao je prilike da čak nekoliko puta sarađuje i sa svojim ocem.

„Onog trenutka kada smo mi sarađivali na filmu taj odnos se gubio. Zapravo sam i zaboravljao da je on meni otac, a ni on se prema meni nije ponašao kao neko ko je njegov sin. Taj posao smo radili stvarno sa uzbuđenjem. Sve uloge koje odigrao kod mene zaslužio time što je stvarno bio dobar glumac, a ne moj otac“, ispričao je reditelj za Nova.rs.

Marković je govorio i o značajnom doprinosu koji je njegov otac svojim radom ostavio u amanet BDP-u.

„On je nosio ceo repertoar, igrao je najviše uloga, ali bilo je jako dobrih glumaca koji su u BDP-u ostavrili svoje prve korake. Sećam se da je jednom prilikom tešio tada mladog studenta glume Zorana Radmilovića koji je očajavao jer ga nisu izabrali za predstavu koja se izvodila na ovoj sceni. Jako mnogo ljudi je ovde uradilo brilijantne stvari, nije samo on. Da je bilo drugačije pozorište moglo se primetiti i po načinu igre na pozornici, za razliku od ostalih pozorišta glumci su ovde igrali moderno u to vreme. Zahvaljujući baš toj modernoj glumi, svi redom su postajali i filmski glumci zato što je ta gluma odgovarala glumi na filmu i to je bilo ono što je činilo ovo pozorište“, kazao je on.

Kaže da pozorišta razlikuje isključivo po mirisu.

„Pošto sam rođen u pozorištu, ja pozorišta razlikujem najviše po mirisu. Kada uđete u BDP dominira neki poznati miris, u Atelje 212 dominiraju alkoholna isparenja, a u Narodnom znoj balerina“, kaže kroz smeh.

Marković se prisetio i jednog detalja sa snimanja filma „Variola vera“.

„Kada sam snimao film ‘Variola vera’ koji je bio vrlo težak film, ulogu glavnog negativca je trebao d aigra Branko Pleš. Dogovorili smo se s njim, on je potpisao ugovor i onda je uveče pred snimanje mene nazvao i rekao mi: ‘Slušaj Gorane, meni je dosta da igram Nemce. Dosta mi je da igram te negativce’, rekao je on i spustio mi slušalicu. Bio sam očajan i nazvao oca i saopštio mu: ‘Slušaj tata, sutra imaš snimanje’. On je naravno pitao šta igra, a ja sam mu rekao da ću mu sutra, na snimanju, objasniti“, ispričao je Goran jedan detalj saradnje sa svojim ocem.

Rade Marković pripada prvoj generaciji glumaca koji su zaslužni za „zlatno doba“ BDP-a polovinom prošlog veka. Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Marković je na ovoj sceni ostvario više od dvadeset uloga, uključujući i role u kultnim ostvarenjima poput „Smrti trgovačkog putnika“, „Mačke na usijanom limenom krovu“, „Lova na veštice“, da bi 1958. za lik Nikoletine Bursaća u istoimenoj predstavi bio nagrađen Sterijinom nagradom.

Početkom milenijuma Marković je odigrao još tri premijere na sceni teatra u kom je stasao. Na Dan pozorišta 2011. godine, 20. februara, velika scena Beogradskog dramskog pozorišta ponela je njegovo ime, a od oktobra 2019. zove se „Olivera i Rade Marković“ po legendarnom paru koji je obeležio „zlatni vek“ Beogradskog dramskog.