Želimir Žilnik je i dan danas verovatno najznačajniji živi jugoslovenski reditelj dokumentarnog filma, rekao je reditelj Janko Baljak, čiji će film „ŽŽŽ“ (Žurnal o Želimiru Žilniku) imati svetsku premijeru na Sarajevo film festivalu.

Govoreći o ovom filmu, Baljak je rekao da se sa Želimirom Žilnikom zna već dugo vremena, ali da su se intenzivno družili pre devet godina sticajem okolnosti na manifestaciji nedelje srpskog dokumentarnog filma na Tajvanu.

„Proputovali smo ceo Tajvan, puštali dokumentarce i razgovarali sa studentima. Imali smo puno vremena da pričamo o najrazličitijim temama i tada sam došao na ideju zašto ne bih napravio film o Žilniku? Imao sam kao inspiraciju knjigu Trifo Hičkok, koja mi je tokom studija i dan danas jedna od omiljenih knjiga i svojevrsan udžbenik filmske režije, ali i izuzetno zanimljiva knjiga i za ljude koji nemaju nikakve veze sa filmom, gde dva reditelja vode aktivan dijalog na konkretne teme, filmove, kadrove, glumačke dileme… I uvek mi je bilo žao što ne postoji filmovana verzija, što nikad nismo imali priliku da gledamo Hičkoka i Trifoa. Naravno to je sve jako pretenciozno, ali mi je to bila neka polazna osnova i onda smo krenuli moj producent novosadski i ja, da pravimo jedan road movie koji je nastajao tri i po godine. Snimali smo u Srbiji, Vojvodini, Austriji, Nemačkoj, Sloveniji… Putujemo sa Žilnikom kroz mesta gde je snimao filmove i to nije samo putovanje kroz njegov ogroman opus već i kroz jednu zemlju koje više nema, a čiji je on bio negde i simbol. I dan danas je verovatno najznačajniji živi jugoslovenski reditelj dokumentarnog filma“, kazao je Baljak.

Kako je naveo, odabrao je Žilnikove filmove koji su na dramatičan način formirali njegovu karijeru.

„Taj prvi deo, šezdesete godine koje su zlatno doba jugoslovenskog filma, zajedno sa vremenom crnog talasa. Sa Žilnikom smo i u Nemačkoj jer on ovde nije smeo da radi, izgubio je zdravstveno osiguranje i kao otišao u Nemačku gde je napravio niz važnih kratkih filmova, ali je i odande bio proteran jer je uradio film koji se nije svideo nemačkoj cenzuri. Tako da je on enfant terrible kojeg nikad nije držalo mesto, nikad nije pripadao glavnim tokovima, nikada nije čekao velike pare i sredstva već je išao pre vremena, snimao dok su se događaji još uvek dešavali, prvi intuitivno otkrivao neke teme… veliku LGBT temu, sećamo se filma Marble Ass, o kojoj u našoj kinematografiji uopšte nije bilo reči, bar ne na takav način. Prvi je pre velikog migrantskog talasa napravio seriju filmova o tim ljudima koji su bili prinuđeni da napuste svoju zemlju. On ima urođenu intuiciju da oseti pravu temu koja ga vodi, da ne čeka mnogo, radi sa skromnim budžetima i malim ekipama koji su mu u međuvremenu postali dobri prijatelji, i to sve ne liči na nešto što je filmska industrija u ovo neko vreme globalističko u kojem od trenutka kada imaš ideju do trenutka kad dobiješ sredstva prođe tri, četiri godine, a tebi se tad već radi nešto sasvim drugo. On ne dozvoljava da mu se to desi, ne čeka da mu prođe prvi talas inspiracije, odma je u priči, ulazi u fajt sa okolnostima i zato je jedinstven“, ocenjuje reditelj koji je bio gost N1.

Žilnik je kazao i da jedva čeka da film podeli sa sarajevskom publikom. „Sarajevski festival je čini mi se pravo mesto, najznačajniji festival u regionu, jedini A kategorije i pravo mesto koje ne samo diže vidljivost filma već je i srce bivše Jugoslavije, mesto gde pripada premijera filma o Žilniku“, dodao je.

„U Srbiji će to najranije biti na festivalu autorskog filma u novembru, pošto smo neke delove filma počeli da snimamo tamo, kada je Žilnik dobijao nagradu za životno delo. Pa mi se čini da je to pravo mesto da nekako zatvorimo krug. Nadam se da će u novembru biti u Beogradu, a i u drugim gradovima Srbije moći da se vidi“, kazao je.

Reditelj je rekao i da bi voleo jako da radi film po knjizi Enesa Halilovića „Ljudi bez grobova“ i pokušaće da je adaptira u scenario.

„Mislim da je izuzetno filmična, zasnovana na istinitim događajima tako da ima taj neki dokumentaristički zaplet koji mene strašno privlači i kada se bavim igranim filmom. Sama činjenica da se granica između dokumentarnog i igranog filma gotovo ukinula poslednjih par decenija, pa se ja sa studentima na master studijama na FDU bavim time kako da je potpuno ukinemo i u kom trenutku više nije važno da li je film igrani ili dokumentarni. To je nešto što me preokupira, ali za razliku od ovog filma koji je urađen u Žilnikovom stilu, sa malo para slobodnom kamerom i puno improvizacije što se vidi u filmu, film koji pripremam je jedan od onih na dugačkom štapu i kanapu za koji treba dosta vremena pre nego što počne snimanje“.