Mikelanđelo Antonioni – tetralogija otuđenja

Kultura 03. mar 202014:17 > 14:22
Izvor: AFP

Mikelanđelo Antonioni (1912-2007) bio je italijanski filmski režiser, scenarista, slikar, filmski kritičar, esejista i strastveni ljubitelj filma, čovek kojeg su smatrali "pesnikom sa kamerom".

Tvorac je niza antologijskih filmskih ostvarenja tokom druge polovine 20. veka, piše portal Vitraž.

Njegovi filmovi smatrani su hermetičnim, intelektualnim i najčešće su se bavili egzistencijalnim nelagodnostima srednje i više klase italijanskog društv,a kao i otuđenošću glavnih junaka.

Antonioni, kao hladni anatom ljubavi i očaja u modernom svetu, bio je majstor minimalnih dijaloga i dugih kadrova, otac modernog italijanskog filma, neorealista duše.

Njegove scene najčešće su duge i statične, isprepletane tišinama koje se ponavljaju, praćene kratkim dijalozima teškim za razumevanje.

Suština njegovih filmova nije bila usmerena na samu akciju već na prikazivanje njenih posledica.

U dugim kadrovima uspevao je da dočara na ekranu stvarno vremensko trajanje i da istakne odlučujući uticaj okruženja na unutrašnji život svojih likova.

Antonionija već od prvog filma više zanimaju stanja duše i putevi ljudskih misli, nego drame siromaštva i ogoljena akcija.

Svoje delovanje počinje u vreme kada se pokretu neorealizma nazirao kraj i kada su on i Federiko Felini, kao i njihov stariji kolega Roselini, nazreli nove probleme – one koji su uticali na nastanak tzv. renoviranog neorealizma ili neorealizma duše. To vreme počinje da se suočava sa sve većom duhovnom, moralnom i emocionalnom prazninom.

Antonionijevi junaci traže nešto što je izgubljeno u njima ili nešto čega u njima nema, a slute da bi nešto poput toga trebalo postojati.

Kriza identiteta, otuđenje, apsurd i odsustvo perspektive prikazani su na jezivo surov način – praznina savremenog sveta lišenog emocija i duhovnosti ogledala se u oku Antonjonijeve izoštrene percepcije, oku kamere koja hladno beleži sva lutanja i frustracije savremenog čoveka.

Većina njegovih priča nema srećan kraj, jer njegov junak nije raščistio sa samim sobom, pa su i njegove emocije skup doživljaja koje nikako da nađu uporište u spoljašnjem svetu.

U tom se pogledu zapaža njegova bliskost sa Ingmarom Bergmanom, zapravo s njegovim putovanjima čoveka prema srcu vlastite tame.

I na kraju filma njegova junakinja ili junak moraju se po ko zna koji put zapitati šta su i tada najčešće dolaze do rezignacije, ali su barem nešto-dobro ili loše po njih-konačno spoznali.

Ceo tekst pročitajte na portalu Vitraž.