Zagrobni život

Podeli:
Izvor: N1/screenshot

Ne znamo koji je jahač apokalipse svratio do nas. Možda su sva četvorica tu negde, iako nas vodeći intendant obaveštava da gladi neće biti. Magacini su puni pasulja, kukuruza, konzervi. Soli, zejtina, masti. Ima goriva, maziva, ima šume ima vode, ima zemlje za oranje. Tu možemo ostati kao srećni kmetovi, niko neće da nas dira sa domaćinom koji je zbrinuo svoj narod pred vojskama i čuva ga od iskušenja pobune. Ne boji se on rata, sada je uveren da ga je kriza proizvela u spasioca izgubljenog plemena.

Bratska Rusija je napala bratsku Ukrajinu. Tačno smo na vratima pakla. Od despota Vladimira i nama zavisi opstanak, ne smemo da ga ljutimo. Gadan je kad plane, iako valjda ne bi potegao na nas. Mada, sa takvima se nikada ne zna, vidi se da je postao opak i nepredvidiv sa silom na kojoj jaše. Zavrnuo bi nam neke slavine, razbaštinio bi svoje najvernije skutonoše. Izgubili bismo ljubav velikog brata, inače potpuno ravnodušnog prema svojim balkanskim udvaračima, i to bi moglo da bude zauvek. Putin je poslednji ruski car.

Naši vlasnici su se trudili da budu mudri, da ne kažu ništa što se inače mora reći i izbegnu stomačne grčeve nastale od preteranog straha. A sve već zaudara na pogrešnu računicu o destiliranoj mudrosti. Smrt i razaranje su toliko blizu, bar mi ovde prepoznajemo njihov miris.

Zapad je pokazao svoje uobičajeno nerazumevanje paralela, nadmenu inertnost i pogubnu krutost. Ne priznajući nikakve istorijske analogije, ne pamteći ništa važno, izbegavajući sećanja o izazvanim tragedijama. Nisu uspeli da utiču na Putina, koji je svoje presudne odluke doneo u hermetičnoj kremaljskoj tvrđavi. Nisu uspeli ni molbama ni pretnjama ni lekcijama o slobodi, morali su da znaju da neće uspeti. I sada Putin svoj naum sprovodi bez odustajanja, do kraja, ma kakav kraj bio. Slom njegove vojske bi mogao da ga obori i pretvori imperiju u daleke rasute gubernije.

Pročitajte još kolumni:

Oni koji su nas bombardovali 99. pokazuju gde nam je sada mesto. Ostali smo rupa usred Evrope – jedino naši vladari, posebno jedan od njih – nisu osudili rusku agresiju, amnestirajući tako zločine i bolne ožiljke iz 99. U toj protivrečnosti Vučić i Dačić su se ponašali kao pobednici nad samima sobom, uvereni da im niko nije dorastao. Vučić je slavio svoju mudrost kojom je doneo spas, Dačić je svoje neukusno rusofilstvo probao da realizuje kao rodoljublje.

Nije išlo. Nešto važno je nedostajalo. Možda malo više pameti, manje razmetljivosti. Čvršća kičma, manje kukavičluka, bolji etički kurs. Od svega po malo što bi nam omogućilo manje stida pred sobom. Osuda agresije, najmanje što se mora učiniti. Gde idu ti ljudi, čemu li se nadaju? Dokle će biti ovde, imaju li rok trajanja? Sa njima je sve najgore što se bilo gde događa još teže.

Nigde nije bilo Vulina, borca protiv „obojene revolucije“. Vulinov učitelj Nikolaj Patrušev, koji ga je, izašavši iz podruma KGB-a učio kako krotiti opoziciju, medije i nezgodne novinare, za malo nije došao u Srbiju. Šta bi taj mračni inkvizitor uopšte radio ovde? Da stekne, recimo, uvid u začetke srpske „obojene revolucije“, ako ona bar u najavi negde postoji. Ili je prepozna i tamo gde je nema. Idu izbori, ništa dramatično nije isključeno.

Patrušev nije došao, vlast u Srbiji je ostala uskraćena za poslednju instrukciju majstora nasilja nad mišljenjem.

Na „veliki derbi“ stigao je lično Deda Pantelija, čuveni vampir iz Maratonaca, koga su Topalovići iskopavali više puta. Rekao je svoje samrtno „dobro veče“ svima koji su taj dan završili mrtvi. Tribina je bila prekrivena stilizovanim grobovima, zemlja na kojoj su iskopani pokazana je kao ukrajinska zastava.

Navijači nisu umeli da objasne o čemu je reč. Suviše je složena gradnja tribine-groblja za njihovu kreativnost. Srbija je zemlja vampira, svi su oni Vučićevi glasači. Dolaze svojim tajnim putevima iz svih srpskih grobalja, i čuvaju tron svom dobročinitelju koji kopa za njih još od marta 2020.

Ali, zašto su se „navijači“, kojima je srce i te kako puno „velikog Vladimira“, zašto su odlučili da zaigraju po svežim humkama iskopanim istoga dana? Svima je deda Pantelija rekao dobro veče, laku noć i do viđenja, pa se vratio da navija sa centralnog mesta. Za Zvezdu, naravno, zato je i doveden, da pravi društvo „duhu Vučića koji lebdi nad Marakanom“, kako je to u epskom zanosu besedio Zvezdan Terzić.

Vlasnik duha je pozvao sebe da objasni šta je to mrtvi a besmrtni deda u društvu novih grobova radio na tribinama. Priča o slavnom vampiru je, naravno, napad na državu: „ Tu histeriju protiv naše zemlje možete da vidite i sa utakmice sa Marakane, gde vam neko prikaže Panteliju i Maratonce, a oni vam pričaju o Ukrajini i ne znam čemu…“

Maratonci su davno istrčali svoj počasni krug. Posvađane bande su zapalile jedni drugima kuće, i poubijale se u uličnom ratu. Pantelija je nedužan, prikazuje se kao vampir i duh, čuvar svega što je nestalo. Samo je prividno u grobu. On je večit, sve što imamo prepisao je sebi. Srbija koja ne šilji glogovo kolje, savršeno je mesto za zagrobni život.

Videćemo Panteliju 3. aprila negde u pola noći, kad se utišaju petlovi. Dobro veče!

Dobro veče Srbijo, živa li si?

Komentari

Vaš komentar