Uterivanje boga

Ljubodrag Stojadinović 26. maj. 202109:46 > 09:5137 komentara
Podeli:
N1

Moj odnos sa Vučićem je samo naš. Tako govori čovek koji mirno trpi da mu na glavu padaju smeće i pomije. On je poluživi predmet inkvizicijskog opita svoje sabraće iz sekte, koji ga danima sakate bez milosti, bez ijednog glasa protiv. Nema nade da će odustati od upotrebe alata za konačno poništavanje svega što ga je činilo. Ako ga je uopšte činilo bilo šta. Ovaj tekst bi mogao da bude traganje bar za delom zagonetke: šta ostaje od čoveka koji ne pristaje na sebe?

Ako nije razumeo gde ga to odvode njegovi saborci koji su ga se odrekli da bi ga dotukli, onda ni mi ništa ne znamo o sebi. Ministar odbrane, jedan od onih malih laskavaca koji je uzdignut kao etalon nevažne prosečnosti. Zatekao se tu, kao polovina važnog zagrljaja sačinjenog od znojave muške utehe. Nastao je pukim slučajem, radeći kao i svi oni jedino ono što mu nije dato da zna.

Nije taj Stefanović jedini takav, mnogi su pregaženi nogama koje su ljubili. Ali, lozinka njegove sudbine, bar onog dela koji je odredio sam, ima još jednu nijansu koja duboko zalazi u sferu razorne infantilnosti. A to je ovaj pokušaj da se iskaže misao: „Kao neko ko je prijatelj Aleksandra Vučića, neću mirno da gledam da o njemu laži iznose najgori u Srbiji, a da ne kažem istinu i ne učinim sve što mogu da mu bar malo pomognem u nošenju teškog bremena.“

Pročitajte još kolumni:

Ovde navedene zvuke neopisive konfuzije, Nebojša je ispustio usred hajke koju je mogao da pokrene samo nosilac bremena. Može se verovati da je plen tek na vrhuncu frustracije konačno razumeo svoja nastrana osećanja prema lovcu koji je u isto vreme i njegova jedina nada. Možda je spas u konačnom obrtu, koji dolazi posle surove igre. Nebojša je naš, samo smo vežbali kamenovanje i birali drvo za vešanje, on se vraća kao provereni mazohista, spreman da podnese sve što ne podnosi niko. Prvi je izneo svoj krst iz mučilišta, poklonivši se pred svojim Pontijem Pilatom koji kažnjava i prašta po diktatu pomahnitalih demona. I sada svirepo uživa u mukama dojenčeta i tera ga u stranački pakao. Za nauk svima koji bi se možda usudili da pokrenu ostatke uma.

Ali, te supstance tamo nema, prizor koji se vidi u samom prikazanju progonjenog svedoči o tome. Unutrašnji slom vernika, taj mogući sudar pameti i morala, lako je skršiti pred odsustvom onoga što čini nužni okvir postojanja: bar neka čestica svesti o sopstvenoj celovitosti. Ono što nas održava u jednom parčetu, spremnim da se odupiremo i branimo. Jedino zbog toga nam ostaje poslednja snaga, koja je merljiva u susretu sa satanom. Makar jednom, iako pre toga nikada nismo, kao doktor Stefanović recimo. I sad vidimo kako pristaje na sve, da bi se ponovo vratio tamo gde misli da još jeste.

Njegova ga biografija čuva od samopoštovanja, ali moralo bi tu da bude još nečega. Odsudna pobuna protiv mučitelja kojima je potrebno samo ono što nudi: pokajanje zbog onoga što su učinili svi. Spiranje strašnih grehova samo jednim imenom koje na sebe preuzima izdaju Jude na svim tajnim večerama. I dobrovoljno koračanje bar za jedan stepenik niže, pristajanje na ponižavanje i poništenje. To je vrhunac postojanja u obrednom pogubljenju.

No, vratimo se prvoj rečenici, koja je ključna za opšti sud o nama usred toka istorije samouništenja i ponizne agonije. Moj odnos sa Vučićem je samo naš!

Ovaj sažetak mračne tajne koju nam ministar nije saopštio, sadrži u sebi neobičnu javnu nijansu o uzajamnoj pripadnosti žrtve i lovca. To je iskopina iz bogatog predatorskog folklora, zanos u ritualu proždiranja. Otkrivanje intime koja bi mogla da ostane nerešiva za tumače ezopovskih poruka na vrhuncu nemoći. Na samom kraju svoje utopije, unutar biografije od koje je mračnija samo jedna, Nebojša traži spas u posebnom odnosu, uveren da je on nerazrešiv za sve druge.

Bez Vučića on ne postoji, kao što više ne postoji sa njim, ali zabluda o specijalnoj verziji političke erotike, samo je poenta evolucije poniženja. Jednom si me zagrlio i zaštitio me od svih. Hoćeš li da to učiniš ponovo, ako sam se već predao i tebi i njima?

Šta će konačno postati Nebojša Stefanović? Tačno ono što je bio na početku: niko i ništa. Zbog toga je važna njegova sudbina, kao i diktirano jednoumlje ništavnih gonilaca. Kako zatrti ono što nikada nije ni bilo? Vladalac je na čelu nečega protiv čega ne umemo da se branimo, a još nismo otkrili tajnu šta je to, u stvari, a biće da je ništa. Pre nekoliko večeri, Rale Milenković reče da nas je ophrvala i sapela nemoć a ništa ne umemo protiv toga. Ostaje nam samo da čekamo, bez nade da ćemo dočekati.

To je deo odgovora o nepoznatom, a ono nam možda dolazi iz dubina atavističke moći primitivnih silnika, istinski najgorih među ljudima. To je ono ništa koje nas je zarobilo, pa je tu možda ključ za razumevanje sudbine Nebojše Stefanovića. Samo želi da ostane to što je bio u onome čega nema.

Ništa manje od toga. Ništa manje nije ni moguće.

Komentari

Vaš komentar