Ustanak

Podeli:
Izvor: N1

Svaka reč srpske premijerke ispunjava prostor očajem. Nije moguće razumeti taj sakati javni govor niti njegov izvor. Odakle sve to dolazi? Svejedno, moja čežnja za prazninom dok je gledam i slušam, nikako da utihne. To je samo uzaludno traganje za besmislom i njegovim granicama, a zavisnost od užasa pokazuje da takvih granica nema.

Sedi Ana na keju, zajedno sa Pacijentom i Malim. Nasmejani su i ozareni, niko ne zna zbog čega. Oni tamo nešto jedu, napinju se da javno pokažu svoje uživanje, a snimatelji im ulaze u tanjire. Ne postoji razumni povod za to ružno pokazivanje vežbe nepotrebnog obedovanja. To je državni međuobrok elite koji se obavlja pred narodom. Malo žvakanja, mljackanja i sisanja čačkalica, malo cerekanja, ko zna kome i čemu. Slikanje za sve one kojima nije dovoljna postojeća estetika odvratnog.

Tropreg iz vrha vlasti u obličju homogenog egzotičnog bića, gleda izbliza svoje podanike, trudeći se da ne vidi ništa. Krdu je možda svejedno koja ga životinja vodi u ponor, a možda i nije. Valjalo bi bar još malo odložiti nestajanje čopora zbog glupe surovosti ofucanog alfa mužjaka. Ili misaonog sloma omega ženke, svejedno je.

Javni državni branč, to je sasvim novi vid pokazivanja naoštrenih očnjaka. Snaga i moć prosto izviru iz tela podgojenog Pacijenta, koji je i doveo triling izuzetno sumnjivih lica, da se besramno kurči pod prvim suncem i tako rasteruje silni strah od građana. Na drugoj strani nekadašnjeg grada, dok promenadna elita probavlja svoj grki obrok, započeo je ekološki ustanak.

Pročitajte još

Gubimo čitave šume, neprijateljska vlast planira da betonira Košutnjak. Seče se sve što vredi, među biljem i među ljudima. Ostaće samo beton i korov, fukara, deponije i odžaci iz kojih izlazi pakleni otrov. Još samo malo, i više neće biti nikoga da o tome govori.

Sve je manje vazduha i dobre vode, udiše se i pije smrt bez volje da izađe iz ljudi. Od toga umiru svi, pa i oni mutanti koji su učinili da bojni otrovi postanu zajednička raka naroda koji će ostajati bez duše stojeći. Bopal je nad našim glavama, benzol, hlor, azot dioksid, metan, živa čađ padaju i u tanjire vrhovnih hedonista, otpornih na mišomor. A oni nam se smeju u lice, zadovoljni svojim paklenim međuobrokom.

Ustanici su tražili da režim prestane sa uništavanjem života. To je smisleni napad na sve biljke, životinje i ljude, iz razloga koji su dovoljni za stvorove degenerisane dugim međusobnim druženjima i usponom iz srca tame i otrova.

I eto nove doze strave koja hoda i govori, i pomera granice otupelosti do zavodljive agonije. Izašla je pred kamere Ana Brnabić, kaskader Pacijenta za gadne poslove, težeći da nadmaši sve najgore što je već prosula iz sebe i svoj podvig koji inače ne razume, baci pod noge plastičnog idola.

Pa čujte sad ovo: „Ta tema pokazuje da u Srbiji nisu više prioritet radna mesta i penzije, jer kada počnete da se bavite prirodnom sredinom, to su problemi prvog sveta.“

I još: „Građani se bave ekologijom jer dobro žive, i da je to dobra potvrda politike Aleksandra Vučića!“

Pročitajte još kolumni

Dobro, neko je rekao da je premijerka neugodna okolnost za Srbiju, i da je nastala spletom nesrećnih okolnosti. Ali, to su samo nagađanja. Slabo se zna odakle je i kako nastala, i kojom je dobrom srećom pripala nama. I kome govori?

Prirodno je stvorena upravo u ovoj nastranoj laboratoriji gde jesmo, proizvedena iz toksične naprednjačke evolucije, i dovedena ispod samog vrha nečega što ne postoji a ubija. Ali ona uz podršku svog Đepeta i te kako održava iluziju da je ima, napravljena ni od čega, nespremna da se suoči ni sa jednim od svojih brodoloma.

Važno je da bar naslutimo najvažnije razloge za promociju Ane Brnabić u nadžak babu Pacijentove političke filozofije. Doveo ju je kao prividno nežniju varijantu sebe, a dresirao je da postane gruba, da misli bez pameti i razara bez snage. I tako od nje napravio hibrid, nadripolitički fenomen kome nije dato da razume bilo šta o čemu govori.

Sve to ovde prestaje da bude lična odlika pred ezopovskom podvalom da su radna mesta važnija od života, i da se u tako srećnoj državi slobodno može umreti. Možda čak i odmah, samo zbog toga jer nam je bolje nego ikad.

Iz premijerkinog poimanja života, lako je videti smisao ove nekrofilne vladavine. Samo je umiranje ono što ih drži živima. Pomor od trovanja je ideja da se seirenje tek u paktu sa smrću može nastaviti. Jedino tako.

Ana tvrdi da je Ustanak bio politički skup. Naravno da jeste. Ljudi imaju pravo da bane sebe i svoje. Da čuvaju decu od ovdašnjih bordžija, i pruže odsudni otpor nečastivoj sili koja nasrće na sve što je živo

Po svaku cenu. Takvi se stvorovi umom ne privode razumu.

Ime himne: Vostani Serbie.

Komentari

Vaš komentar