Tadićevo uzdizanje Ponoša

Ljubodrag Stojadinović 16. feb. 202210:09 > 10:23179 komentara
Podeli:
Izvor: N1/Ilustracija, Lazar Lazić

Još uvek ne znam pouzdano ko je Boris Tadić. Ne smatram, naravno da sam zbog toga mnogo izgubio. Možda je on samo jedan od zadocnelih pretendenata na ukleti srpski presto. Ono što je već imao u dva navrata, a zatim predao zlu koje je lično proizveo. Toma Nikolić, sa vedrim nadimkom Grobar, polupismeni polutan, razbio ga je, skoro bez otpora. „Vidimo se u nekom novom filmu“ – tako je u porazu rekao Tadić, verujući da je pokret za osvajanje Srbije sa dunavskog pljuckališta neopoziv i da se uvek može ponavljati.

Nije lako stalno iznova podnositi njegove sanjive tirade, monodrame, monotone lamente nad sobom, nestalim negde na granici sumnjive istorije. Neka misli da kao ostareli momak može makar još jednom, niko mu ne brani. Mogao bi da to pokuša svojom snagom, a ne kamenom na one za koje tvrdi da ih je sačinio skoro ni od čega, a zatim sklonio.

Mislim na Zdravka Ponoša, za koga Boris Tadić gordo tvrdi da ga je stvorio. Istina je da je Ponoš rastao uprkos Tadiću a ne pod njegovom rukom. Danas ga se Tadić plaši kao i Vučić, izgleda da je taj strah zajednički.

Povezana vest

Sujeta od koje je sazidan Tadić je neobjašnjiva, svoj narcisizam krupnih razmera isprobava na čoveku koji ga je davno i lako nadrastao, i sve se događa možda zbog toga. Tadićeva optužba je samo na prvi pogled dobroćudna, ali je u biti užasna. Njena suština je u tvrdnji da „kao bivši predsednik Srbije ima posebnu odgovornost da u slučaju predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša ukaže na neke aspekte, posebno ako se tiču nacionalne bezbednosti i najviših nacionalnih interesa.“

Tadić je rekao da Ponoš nije samo kandidat koga je „podigao“, nego i koga je smenio, kao i da su postojali razlozi da preko reda bude unapređen, a još veći da bude smenjen.

Poštovani čitalac će lako zapaziti da u ovome što je Tadić rekao, osim blata nema ničega. Dakle, teške optužbe, same po sebi, neočekivano prljave, uz dozu ciničnog likovanja. Ako se izjava očisti od konfuzije i uvreda, Tadić optužuje Ponoša da je na najvišoj vojnoj dužnosti ugrožavao bezbednost države i „najviše nacionalne interese.“

Možda je to sa manje ezopovštine objasnio Šutanovac: otprilike, Ponoš se spremao da prisluškuje članove svoje vrhovne komande. Ko su bili članovi te komande, koja formalno nije mogla da postoji: Šule, Boris i možda još neko iz senke. Da li se Ponoš spremao da prisluškuje, ili je prisluškivao? I šta je čuo o čuvanju nacionalnih interesa? Na primer, da dvor sprema formiranje SNS-a, a da su Vučić i Miki Rakić neprirodno bliski prijatelji? Ili nešto mnogo bolje od toga!

Ili je istina sasvim na drugoj strani. U danu smene načelnika Generalštaba, Tadić je rekao doslovce, da je Ponoš „jedan od najboljih generala u regionu.“ Da li je lagao tada ili to čini sada?

Pročitajte još kolumni:

Autor ovog teksta je u decembru 2008, (24.12.) tada novinar Politike, razgovarao sa Ponošem, i taj razgovor je navedenog dana objavljen na prvoj strani lista. Tri dana kasnije načelnik Generalštaba je smenjen. Ali ne zbog ugrožavanja nacionalne bezbedosti, već zbog javnog spora sa Borisovim kumom Šutanovcem, ministrom odbrane.

Taj spor je načelnik GŠ objasnio u intervjuu. Navodim ovde neke stavove tada generala Ponoša o ulozi Ministarstva odbrane i ministra Šutanovca u izgradnji borbene gotovosti: „Ministarstvo u tom poslu nije učinilo gotovo ništa. Ja sam to ukazivao ministru na njegovom kolegijumu. Ali sam shvatio da kolegijum nije mesto gde se rešavaju problemi, nego ambijent za razmenu komplimenata…Ovo je sukob koncepcija, a ne dve ličnosti. Sukob postojeće koncepcije Generalštaba i nedostatak bilo kakve koncepcije Ministarstva…Mi nismo ovde samo da bismo imali stanove i plate, i to ne možemo računati u uspeh. Mi merimo uspeh kroz povećanje operativnih mogućnosti naših jedinica. Mi nismo socijalna ustanova, naša sreća se ne može sastojati u tome što će nam neko udeliti stan…“

Na moje pitanje šta bi mogao da radi posle vojske, jer je njegov odlazak skoro neminovan, Ponoš je odgovorio: „Dok radim jedan posao, potpuno sam u njemu. Ako bih morao da radim nešto drugo, verujem da bih bio uspešan. Čak i ako bih počeo kao građevinski radnik. Mislim da bih za tri meseca bio poslovođa na gradilištu.„

Teško je verovati da je time što je uočio nesposobnost Borisovog kuma Šuleta da spozna težište svog posla, Ponoš ugrozio nacionalnu bezbednost. Tačnije bi bilo da ju je pomno čuvao. Ali je ipak zbog toga smenjen.

Tadić se uzdao u opšte kratko pamćenje, slaveći svoju kreativnost u proizvodnji i sklanjanju ljudi. Naopako ako je on stvorio Zdravka Ponoša, takve ne stvaraju takvi. Borisov je posao da stvori Krstića a ne Ponoša.

Zbog čega sad ovo radi? Da bi povećao svoje šanse gazeći one koji se nisu ni dali pregaziti? Ili da bi se, iz razloga koji nije dovoljno poznat, pridružio hajci na čoveka koja već ima dimenzije nečuvenog pogroma. Ovaj tekst je samo prilog dbrani od linča.

Ne mora Tadić da podrži Ponoša. On može da podnese i te neočekivano niske udarce. Koliko znam nije mu lako, ali ih podnosi.

U poznu jesen svog političkog života, Boris Tadić bi morao bolje da vidi ono u čemu više nije. Da ne bude, čak ni slučajno, na istoj strani sa besnom hajkom. Da ne lepi tako nedostojno svoje mrlje ljudima koji ih nemaju.

Komentari

Vaš komentar