Surove uspomene

Ljubodrag Stojadinović 13. jan. 202109:33 > 09:3850 komentara
Podeli:
N1

Stigao je ovde iz neispitanih oblasti svinjskog i ptičjeg gripa. Sada je javni prizor koji ni jednim poznatim sredstvom nije moguće izbeći.

Možda je Predrag Kon drago, zaštitno lice pandemije, zadužen da zbunjuje zdrave i prepada bolesne. I jedan i drugi posao obavlja nepogrešivo, i njegovi su javni nastupi postali antologijski parametar zdravstvenog haosa. Uvek je iskazivao snažnu nostalgiju za policijskim satom, taj ambijent potpune kontrole nad kretanjem, njemu nudi punu slobodu.

Ne sumnjam da ste ga slušali češće nego što je trebalo, u nedoumici o čemu taj čovek govori. Samo je bolest ono što ga održava u javnosti, kad se sve završi vratiće se u zaborav. Tamo je bio sve ove godine između ptičjeg gripa i kovida. Pojavio se izvučen iz arhive, potpuno očaran kad su ga iz struke prebacili u režimski agitprop. Snašao se dobro, postao neizbežan, unapređen i neophodan, podoban i neprijatan u pokušaju da deli osorne lekcije obolelim od virusa ili od tuge.

Pročitajte još kolumni

Bar jednom je probao da se udalji iz kriznog štaba, nečega što po zakonu ne može da postoji. To je bio test samoljubive neophodnosti. Vratio se skrušeno pre nego što je krenuo, rumen od radosti, oduševljen saznanjem da ga je zamolio da ne odlazi onaj koji nikoga ne moli. Otišao je na odmor kad je režim negiranjem bolesti – izbornim veseljem uz znojavo ljubljenje i moravac, uz fudbal i navijačko orgijanje – podsticao njeno divljanje i raspirivanje. A onda je Kon nastavio da raste zajedno sa brojkama bolesnih i mrtvih.

Ćutao je pred strašnom besedom svoga gospodara koji je iz tame svoje tiranije govorio o hektarima grobnih parcela koje će kopati za starce. Kasnije se iz nepoznatih razloga Predrag Kon, bar na jedan dan otrgao od sebe, priznajući da je štab ipak stidno mesto krivotvorenja zdravstvenog sloma. Ima mnogo više bolesnih i umrlih nego što je saopšteno. Tako je rekao u izlivu neprijatne iskrenosti, ali ga je Zlatibor Lončar posrednom pretnjom i neposrednim prekorom ućutkao istog popodneva. Pravdao se postojanjem loše paralelne statistike koju je čitao kako je umeo, možda pogrešno, ali u dobroj nameri.

Imali smo Kona svakoga jutra i svake večeri, umesto utehe njegovo lice je dovodilo do sumnje, straha i nespokoja. Ne znamo šta je želeo da kaže niti šta je sve rekao, ali je počeo da bude suštinski sastojak pesimizma i depresije. Lekar koji ostavlja bez nade, revnosni službenik vlasti zadužen za surovost.

Pa ipak, nevolje pomažu ljudima da podnesu sve pa i ambijent u kome lekar specijalista postaje crni gavran, ptičurina koja gasi sve nade i saopštava najgore vesti. Ono najcrnje Kon je čuvao za opravdavanje više desetina smrti lekara tokom pandemije, (73) u čemu je Srbija potpuno nedostižna.

Pre nego što Kon kaže svoje, da vidimo šta govori vlastodržac: „Kod nas je veća smrtnost lekara zato što stavljamo ljude u bolnice, a bolnice su bile prepune.“ O čemu je ovde reč? Misaoni slom očit u ovom ispadu, nije uporediv ni sa čim. Možda je vlasnik države želeo da kaže: stavljamo ljude u bolnice, ima ih mnogo a tamo se umire. Lekari su dužni da čuvaju tuđe živote a ne svoje. Eto, zbog toga.

Ako vas još nije uhvatio strah zbog tupoumne vladajuće logike kojom se opravdavaju nepotrebne smrti, još nije kasno da sve to stigne, ima vremena. Predrag Kon nudi nešto drugačije, još tamnije objašnjenje, njegova originalnost u surovosti nadmašuje čak i učitelja: „Mi imamo neka saznanja u okviru nekih klinika da je do zaražavanja medicinskih radnika dolazilo uglavnom izvan klinika…Imamo i jednu uočenu situaciju da je često dolazilo do zaražavanja na mestima gde se ispijala kafa i na tim kratkim pauzama.“

Ovde je Predrag Kon u samom klimaksu svoje karijere, na njenom vrhuncu. Njegov obračun sa umrlim kolegama je brutalan, emotivno tup i moralno nepodnošljiv.

Svoj sud Kon donosi na osnovu „nekih saznanja“ u okviru „nekih klinika“ da su se lekari i sestre zarazili „izvan klinika“. Sledi i krunski dokaz, izrečen superiornom sentencom: imamo i jednu situaciju sa kafom na tim kratkim pauzama.

Ako su se predsednik SNS-a i njegov podanik nadmetali u bezdušnosti, rekao bih da je Kon u ovom jezivom takmičenju na korak ispred svog idola. Od njih se i nije moglo očekivati poštovanje za umrle, smrt je ionako proizvod sloma. Ali, bar su mogli da zataškaju svoju svirepost.

Vide li oni iz svojih paklenih visova košmar koji su proizveli kao mesto za umiranje? To je sliku koja bi mogla da im dolazi u strašne snove i izbacuje ih iz oznojene postelje.

Pokojni lekari i medicinske sestre sede na lepom mestu, ispijaju kafu u kratkim pauzama, mladi i puni nade. Osmehuju se, i radosno mašu odnekud Predragu Konu i njegovom poslodavcu.

Komentari

Vaš komentar