Šovinistička rapsodija

Ljubodrag Stojadinović 21. jul. 202110:20 > 10:2258 komentara
Podeli:
Izvor: N1

Nerado svraćam u mesare, mogao bih u nekoj od njih da sretnem sebe. Svejedno u kom obliku, ovde se melju životinje i ljudi, pa je moja literarna fikcija samo odnos prema osakaćenom ljudskom obličju. Sve je ovde moguće, svaki opit nad ljudima i delovima od kojih su sastavljeni. Ako još niste primetili a svakako jeste, mi živimo u razgrađenom toru koji je bolnica, ludnica, klanica, sirotište, sanitarni kordon i logor. Sve na jednom mestu.

Na vrhu ostataka ove države seire prilike iz polusveta, govoreći kako nam je dobro, a mi to još ne znamo niti ćemo saznati. Nisam u stanju da vidim sve oblike distopije koja se bukvalno hrani ljudskim mesom. Na samom dnu su ljudi koji su izgubili i svoje nesrećne sudbine, bez imalo volje da tragaju za izlazom. Boje se da izlaza nema. Sve je više gladnih u Srbiji. 60 000 dece ne dobija više od dva obroka dnevno. Milion i po ljudi zalazi u oblast nepovratne bede i njih niko ne vidi. Vladalac traži masovnu oplodnju, to Srbija rađa jeftinu radnu snagu za argatovanje u trovačnicama. Za našu decu koja više nisu ovde.

Je li vam ovo dovoljno crno, ili sam crnilu dodao bar malo sivila? Ili da pravim inventar zašto tako jeste, ili da vas ozarim vedrim pričama o Srpskom svetu, kao nastavku istorije nacizma? Ili da citiram delove strašnih govora; ili da pretnje vladara prevedem u rečnik dijagnoze, a njegov prezir prema nama razumem samo kao poruku nedostojnima za njegovo vođstvo. Ili da vas upozorim da pazite na zidove da vam se zgrade usred sna ne sruše pred silama koje negiraju obično ljudsko postojanje. Četiri zida koja su nam pripadala, sada pripadaju prošlosti.

Pročitajte još kolumni:

Da vas podsetim na vodu koja nestaje iz zemlje bogate vodom, na litijum koji će trovati sve što mora da bude zdravo, i na jalovinu koja će u najlepšem delu Srbije biti njen novi reljef. Na predsednicu vlade koja kaže da to nije ništa, i ona je odrasla na otrovu, pa šta joj fali. Bez otrova nema takvog života.

Na razgovore Kurtija i Vučića koji se ne razumeju, ne razgovaraju ni o čemu, ne umeju da reše ništa, ne znaju o čemu je reč. I mrze se strastveno i iskreno, samo kako to mogu oni koji ništa drugo ne umeju, to je jedino što su radili u životu. Ostaje im da se obojica spremaju za rat sa vojskama koje ne postoje.

Ima li stvarno nekoga koji ne vidi da je sve ovo operacija našeg mozga? To pitanje je svima nama postavila Jelena Obućina u svom sažetom pregledu još jednog izgubljenog dana. Lobotomija nego šta, jeste li je osetili? Bezbolni mesarski rez u srpskoj kasapnici, ovdašnji Hanibal Lektor savršeno radi svoj posao.

Vulin je održao jednu od svojih fanatičnih beseda pred gospodarom. Govor beše začinjen sumanutom ekstazom i mimikom, pokretima poznatim iz istorije ratnog ludila. Zapenjeni ministar policije ponovo se vratio svojoj mrtvoj ideji o Srpskom svetu, moleći vođu da taj neomeđeni prostor uzme u svoje ruke. Njegova bi volja okupila sve Srbe i samo njih, niko pored Srba ne postoji u Vulinovom košmaru. Samo jedna volja, jedan narod jedan vođa. Teški bolesnici kao vizionari izbavljenja zdravih, poruka iz berlinskog vremeplova 1936. godine. Levičar kao ideolog etnički čistog nacionalsocijalizma, bez primesa.

Zanos ludačke besede ne menja svet, čak ni njegov mali deo urastao u mahovinu i korov. Srpski svet je u stvarnosti zapušten, opljačkan, zakrvljen, pust i zavađen, a na čelu zavade su mahnite vođe, mafijaši zaduženi za sklad. Vladalac je sve slabiji, njegova je strašljivost preneta kao pretnja partijskim skupovima: pobediti se mora, svuda i po svaku cenu. Samo tako se čuva plen, poraz vodi u Zabelu. Pobeda nije moguća bez uterivanja straha i nasilnog agitpropa. Možda ni tada.

Ali, vidno slabi opšti strah od blazirane surovosti Vladaoca. Njegovo samoljublje postaje komični performans koji se vidi pri svakom javnom prikazanju te kreature. Ponavljaju se pokliči otpora na stadionima koji su godinama silom bili zatrti. Vučiću, pederu, čulo se glasno u Novom Sadu. Kome oni to govore? Naravno, vođi Srpskog sveta, Mesiji koji je do guše zapao u sopstvenu balegu i više mu nema čupanja odatle. Juče je bila godišnjica izjave koja ga je dovela dovde: sto muslimana za jednog Srbina. Slogan Srpskog sveta.

Na Pink je došao zaljubljeni ministar policije, očajan zbog svetogrđa i nasrtaja na erotski status božanstva koje je i lično stvarao. Doneo je slike samlevenih ljudi, sa odsečenim glavama i udovima. Tako je bilo kad je Nevolja bio na slobodi, i niko nije smeo da pisne. Šta ako ga ponovo vratimo na tribine!

To je želeo da kaže Vulin, policajac koji ume da voli. Za samo jedan dan iz košmara o Srpskom svetu, Vulin se sreo sa jezivom istinom o prirodi srpskog raskola i vlasti koja rukovodi mržnjom. Na početku poslova mračne restauracije srpske svastike, on je samo prinudni upravnik životinjske farme, čiji su stanovnici podanici komandanta najveće nacionalne tragedije. Ali i oni su počeli da sumnjaju u neobjašnjivu svemoć opskurnog klipana.

Olivera Zekić iz naprednjačkog REM-a našla je reči ohrabrenja za zlog policajca: Vulin je prikazao fotografije edukativnog karaktera.

Želeo je da nas poduči šta sve može da postane od ljudi. Svako od nas je tu negde, ostaje mu samo da bude odabran. U svojoj arhivi A. Vulin čuva slike koje ga smiruju. I hoda sa njima kao sablast odana samo onome koji je strašniji od njega.

Kada počnu da padaju, biće to strašan tresak. Rušiće se sami od sebe, od zločina, krasta i rana koje su ih unakazile. Od međusobnih sukoba oko plena, od pritisaka nedela koji teško opstaju na kržljavim ostacima savesti. Od nacizma u sebi, od otpora očajnih građana koji nije moguće izbeći.

Da li je ova slutnja nešto manje crna? Ne, uopšte nije. To rušenje će biti užasno iskustvo spasenja i eksplozivna katarza.

Pre nego što postane malo bolje, biće mnogo gore.

Komentari

Vaš komentar