Snajperski ep

Ljubodrag Stojadinović 10. feb. 202109:33 > 09:3744 komentara
Podeli:
Izvor: N1

Mafija u Srbiji je na vrhuncu i doživljava zlatno doba. To je ono što ne vidimo potpuno a znamo. Pred našim očima su ulične likvidacije, sve ostalo je deo misterije koja nastaje i razrešava se u visokim sferama vlasti. Nekim slučajem, na istom mestu je i ugledno podzemlje. Odatle izlaze opake nakaze koje neguje sistem kao svoj vrhunski proizvod.

Država je nemoćna pred sobom i svojim slomom. Slom je proizveden u njenom vladajućem mozgu, kao mulj u kome one nakaze slobodno gamižu. Zato se šef svega ovoga toliko prepao atentata: i na strani zločina i na strani odbrane od njega nalaze se njegovi ljudi. Niko mu ne preti osim hordi koje je stvarao u velikom strahu od nepoznatog, ili sila iznad društva kojima služi. Njegovo je da zna ko je gde od ljudi kojima veruje ili u koje sumnja i šta mu misle, ali to više nije moguće. Svi su njegovi, svako je pod sumnjom, onaj koji rukovodi svojim strahom, pod najvećom je skepsom. Sve je manje onih sa atestom da vode istrage. Svi su pod istragom, naročito onaj koji rukovodi.

Drama nastaje kad imalac moći ne razume svoju poziciju, ili je poima kao razlog za razmetljivu nadmenost. Dakle, je li on predsednik fragilne države koje nigde nema, ili svega što vidi neopuzdanim okom, a to znači ničega. Ili fenomena pod imenom mafijaški kartel ustrojen kao haotična država? Hapšenjem je ukinuo bar jedan egzekutorski deo svoje pretorijanske garde. Možda su bili spremni da se okrenu protiv njega. Verovatno nisu. Oni koji mu istinski rade o glavi, i dalje ga strastveno ljube u zadnjicu i pevaju mu ode na Pinku.

Hapseći Nevolju, režim se nije ni primakao mafiji, niti odmakao od nje. Možda je samo malo okresao njene restlove, u prilično naivnoj priredbi za članove svoje lakoverne sekte. Belivuk je bio režimska toljaga, opskurni siledžija SNS-a sa dozvolom za ubijanje. Pomagao je predsedničku promociju, gušio junske proteste, organizovao bebisiting i čuvanje Danila od lošeg društva. Sprečavao povike na tribinama srpskih fudbalskih oranica koji bi mogli da uvrede gazdu. Praktično, bio je sirova cenzura opasnih horskih verbalnih delikata, koji lažno božanstvo svrgavaju u blato.

I mogao je da radi šta želi, pa i da sakati, ubija i potapa u kiselinu, sve prljave policijske značke bile su njemu, tako opisanom, pouzdani doušnici. Da li je to znao Rebić, ili Neša iz Beograda koji je stajao ukopan pred Dijanom Hrkalović, ženom čudesne biografije. Ona je Vučićeva iskopina, delegat podzemlja usred policije. Lepotica koja je na kraju izdala svoju glupu zver, ako je uopšte postojalo bilo šta za izdaju. Svi su znali sve što su želeli da znaju.

Hapšenje je pokazalo bar jednu stvar. Ne postoji nijedan razlog da se veruje policiji. Niti onima koji njome rukovode. Ko je od njih na strani zakona, i čijeg? Izgleda niko. Deo vlasti koja sebe vidi kao borca protiv mafije, ne zna koji su delovi policije lojalni mafiji. I gde se ona, mafija, nevidljiva i neuhvatljiva, tako uporno krije pred njima, ako oni već nisu u njoj! Ili je to samo deo sistema u koji se ne dira. Časni policajci su incident, a ministar policije farsični gost iz Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Njemu pod milim bogom ništa nije jasno, I ne mora da bude, nikada nigde nije ni bilo. On je samo pajac u kadrovskom opitu ludog kralja Ibija. Narode moj, ja sam vaš vrhovni komandant! Gde je onaj moj ometeni ministar državne sile?

Vladar je udesio da nađu snajper, koji je prethodno „upucavan“ na nekim livadama, čija je žrtva mogao da bude lično on. Ali je još jednom izbegao zlotvora zahvaljujući svojoj budnosti. Navodno su ga ciljali kad je otkrivao onaj spomenik, ali u gužvi nisu mogli da ga razlikuju od Nemanje.

Na tom nivou rat protiv mafije dobio je svoj logični obrt. Mafija je svuda među nama, u dubokoj državi i nije je moguće prepoznati, osim kao sliku režima. Šta je duboka država? Možda ona sfera u kojoj je siva moć bez kontrole, koristeći državu podredila sebi državne organe, i učinila ih svojim oruđem.

Šef se brani svojom nepostojećom budnošću, neprijatnom galamom i slabim refleksima. Postavlja pitanje svima nama: znate li kome je namenjen onaj snajper? Ispisuje beskrajnu, u slabom umu sastavljenu epsku poemu za sebe. Oplakuje svoje izuzetno nežno biće, nezaštićeno pred odredima zaduženim da ga brane od onih koje je stvorio. I od ubica odraslih na njegovoj sisi, spremnih da se odreknu sjebanog gazde od koga se više niko ne boji.

To u čemu još postojimo, oko sebe je stvorio vrhovni don, zajedno sa svim kumovima koje ima. Snajperi koji mu prete, u njihovim su rukama. A najopasniji za njega u njegovim.

Komentari

Vaš komentar