Rane Radoja Domanovića

Ljubodrag Stojadinović 16. jun. 202109:40 > 09:5033 komentara
Podeli:
Izvor: N1

Vođe ne postoje, one su samo proizvod nemoći. Pristajete li da vam neko određuje put, ne znajući gde udara, i da misli umesto vas, nemajući čime, i da vas bez uma uči pameti?

Da vas vodi negde u prostore koje jedino on vidi i pokazuje vam život ne znajući gde ga ima. Da vam govori o časti, duboko uvaljan u glib i u govna do guše, udružen sa šljamom koji izvodi pred ljude. A oni više ne sumnjaju niti veruju. Ne strahuju, ne nadaju se, nije im svejedno i baš ih briga što nije. Više nemaju gde, jer da imaju bili bi na drugom mestu, makar se odrekli otadžbine koja ne mari za njih, i koje nema izvan jedne ružne glave zadužene za sve čega više nema.

Pristajete, naravno.

Pročitajte još kolumni:

Gde si danas Radoje Domanoviću sa onim svojim šeširom koji je srastao na tebi i postao ti lično, sa ozbiljnim licem na kome se očitava nepristajanje na sve u čemu se živi? Sa veresijama i tmurnim anegdotama, smelim pričama zbog kojih se robuje i biva slobodnim. Šta si uradio sa svojim životom, sve pišući, živeći za pobunu sa vinom u sebi i bez njega? Sve to za 35 godina, imao si rašta i živeti, patiti i postati prah, više ti nije ni trebalo za sve što nas je snašlo.

Parabola o slepcu koji se čini mudracem na prvi pogled, a za njim se po divojaračkim stazama kreće puk koji vidi manje od njega, ili mu je lakše da ne vidi ništa, ili ne voli da sumnja nego veruje u sve što je ništa, takva parabola opstaje kao istorijski podvig jurodivih na njenom čelu.

Radojeva priča je van svakog vremena a u našem je, jer je ono davno isteklo za nas, ne brojimo zagubljene godine koje više i ne vredi brojati. Taj koji je video sve i umro kad više nije imalo šta da se gleda, zapisao je još onda naše ovdašnje stajanje nad provalijom dok je očajan i bolestan od jektike gledao u dno bokala.

Da li je vođa bio slep, ko bi ga znao, ta okolnost prestaje da izaziva sumnju u nas same. Možda je bio a jeste svirep, glup i nesklon mišljenju o bilo čemu što ga se tiče, uveren u svoje neznanje i tupavost kao sredstvo moći, uzdignut nad svakom igrom naopake evolucije koja ne ume, ne postiže da ispravi samu sebe. Dovoljno lucidan da vidi naše strahove od ništavila i endemsku nesklonost da mu se opiremo.

Ili je možda zov svireposti uputio živ narod da mirno prati svoje nestajanje koje ga se više i ne tiče, tražeći lepotu smrti pod kopitama đavola?

Radoje je svuda gde je trebalo video slepilo, glupost i pohlepu, laž, podlost i nitkovluk, i jedino je mogao da nam sve to – svoju viziju i opomenu – ostavi na rešavanje i brigu od nestanka ponosa. Nije znao, ili možda jeste šta dolazi posle njega i njegovog očaja, pa su Vođa i Stradija ostali basne sa ljudskim životinjama iz kojih isti takvi, ili sasvim slični ne nauče ništa, jer ni naravoučenija nema.

Ili je naslutio a jeste, da će se pojaviti čudovišni i smešni jahač na Rosinanteu, ne želeći da bilo šta pozajmljuje od Miguela Servantesa, niti da nas opominje dva puta jer je i jednom bilo suvišno. Nego je svoju smrt u 35. godini posvetio smrti u Srbiji, bez pouke i žaljenja, nije imao za čim da žali. Bokal belog vina pružio je Radoju Domanoviću poslednji i jedini osećaj sreće.

Puk krotko stoji nad ponorom, pomiren sa sunovratom, prepadnut da ne bude gore. Može li gore? Pa naravno, uvek može, nikada nije gotovo sa patnjom, u tome, u raspodeli patnje je tajna apsolutne moći.

Mudrac nad glavama negdašnjih ljudi drži svoje govore o dobu u koje zalazimo mrtvi i ponovo rođeni, prezire one koji su pregaženi gomilom pali na samo dno, jer im se to dogodilo njihovom krivicom. Nema većeg greha nego što su muke na koje si pristao, lakoveran u tome da neko brine o onome šta možeš podneti. Možeš sve, i možeš mnogo više od toga.

O tome Radoje govori u svakom pripovedanju, stilom koji razbija nedoumicu o jedinoj istini i mudrosti. Zbog toga vođu koji ne vidi ništa i opažamo tek na samom kraju kad njuhom osetimo gde nas to možda dovodi prorok sa rupama umesto zenica. Ali ne odustajemo od njega, jer još nismo sigurni da smo videli dobro šta je to ispred nas: čudovište, nečastivi, dibuk, nedolična prikaza nastala od nedostatka ljudske supstance i smisla.

Tu smo negde danas, na samoj granici krotkosti plemena koje guru, opijen svojim oboženjem i prostačkom mistikom vodi kao lični čopor, spreman za kolektivni skok u bezdan. Svi osim njega. Jedinstvo roblja, srpski svet, svi božanski primerci nebeskog naroda na jednom mestu, na dnu, konačnom cilju dugog putovanja.

Moguće je da nam Domanović sve ove godine sve to govori kako bi nas sačuvao od našeg slepila koje smo ne videći dobro, pripisali opasnom ludaku i zlikovcu. On nas je doveo na ivicu dobro videći gde nas vodi, znajući da se nećemo opirati. Želju za životom zamenili smo uzaludnim trajanjem.

Danas sam od Domanovića bar duplo stariji, pokušavajući da naučim od njega ono najvažnije što nisam znao. Ali, to više nije moguće.

Suviše je slepih ljudi ispred mene koji slede to čudovište.

Oni što ne mogu, ili ne stižu da vide po čemu to hodaju, neće ni znati da su živi ljudi pod njihovim nogama.

Komentari

Vaš komentar