Pregršt zemlje

Kolumne 05. jan. 202209:52 > 09:5853 komentara
Podeli:
Izvor: N1/Lazar Lazić (Ilustracija)

Iz mita o Južnim Slovenima izrastao je naš Kunta Kinte, i pod stare dane postao talac zemlje koju je izabrao. Ne znamo odakle su sve stizali naši navrđedovi i sukurdovi. Iza njih je ostalo pleme robova.

To smo mi, ponosni ratnici, osvajači šuma i oranica, putnici i lovci koje u svojim lancima drži Nakaza, posednik otrovane zemlje i vlasnik nekadašnjih ljudi.

Pročitajte još:

Subotnje pobune protiv njega zaustavio je vođa pobunjenika, pošto je ostvario sve ciljeve i snove, i pozvao narod da slavi. O kraju pobune, vođa pobune se dogovorio sa onim protiv koga je bunu podigao.

Robovlasnik se osovio na slabašne noge taman kad je bio spreman da padne. Vođa pobune mu je pomogao držeći se sopstvene reči o odustajanju čije značenje nije razumeo. Tu svoju reč, jedinu za koju je mislio da je drži u vlasništvu, dao je onome koji se nikada ne drži nijedne svoje. I buntovnik koji to nije, govorio je u ime naroda koji ne poznaje, pa su se vlasnik robova i vođa pobune našli na istoj tački sporazuma o mrtvilu. Pakt sa đavolom potpisan je na rubu pakla.

Ljudi, odjednom spremni da idu do kraja, vratili su se pokunjeni kućama ojađeni zbog uzaludno potrošene snage. Mnoge male pobede vode u veliku, valja se čuvati krupnih zahteva, izbledeće, ugasiće se sami u sebi. Sačekajte dok definišemo nove, moramo da se držimo sistema. Tako je govorio mladi bundžija, čija se odlučnost odjednom sparušila pred oklevanjem i jezivim licem kome se obećao, a pobeda je izgubila svoju moć, jer je nigde nije ni bilo.

Kad je oživeo, Vladar je u svom onostranom govoru rekao da dogovori i zakoni ne važe. Ništa od onoga što je rekao ne vredi kao što nikada nije vredelo. Ne držite ga za reč, on je nema, ne pozivajte se na njega, iza te oronule fasade sa obrušenim malterom nema baš ničega.

Kad je postao uveren da se obmanuti puk smirio i da ponovo može da stavi pod kopito svačiju slobodu, Vladar je odlučio da kupi sve što može, parama onih koje kupuje.

Daće svima po malo, tako se pazari večna pobeda nad ljudima. Udeliće dečacima za patike i pivo, starcima za parcele, svima za po ručak. Pokazaće velikodušnost pred svojim strahom. Ništa nije jeftinije od ljudi koji su odustali.

Počeće da plaća decu koja su skupila hrabrost da se rode u Srbiji. Svi koji već imaju decu, mogu iznova da prave prvo u drugom gnezdu, jedino ono donosi nešto para.

Iz Srbije na bolja mesta odlaze najbolji i najpametniji. I oni se ne vraćaju niti imaju cenu, niti žele da ostanu u zemlji koja nestaje bez njih tako što se odrekla najboljih. Sramota ih je zbog toga, beže daleko od svog poraza. Njihovi starci ostavljeni ovde, ostaju sami na putu za Orlovaču.

Vladar je naumio da se upiše u istoriju opitom sa stvaranjem novih robova koji će nositi pelene čitavog života. Nove generacije ima da rastu u njegovom inkubatoru, na Pinkovim fekalijama i uz Karleušu kao kulturni uzor. Bez porekla i bez nade.

Ideja o plaćenom natalitetu je zastrašujuća projekcija nestajanja. Vladar je probao da stimuliše radnje neophodne za grešna ili bezgrešna začeća. Odredio je visine na kojima se „prima“ svrhoviti odnos bez uzbuđenja. Do trećeg sprata ima nade, posle trećeg bludne radnje imaju smisla samo kao zabava siromašnih.

Traži od studenata da batale druge stvari, i da krenu u slobodnu, rasplodnu ljubav. Svakoj trudnici će obezbediti dovoljno vanrednih ispitnih rokova. A i trudbeniku ako bude uspešan u oplemenjivanju rasada akademske zajednice.

Plaćanje masovnog priploda je put ka potpunoj distopiji, naopaka evolucija u radosti rađanja. Gruba, zlikovačka neotesanost i surova neosetljivost u poimanju najbitnije životne snage koju jedno društvo ima. Trgovina nerođenom decom. Stvaranje jeftine argatske supstance i topovskog mesa za srpski svet pod jednim vođom i jednom voljom.

Goran Marković misli da ne treba rasipati snagu na male korake. Dovoljan je samo jedan, i opšta pobuna do najtežeg iskoraka. Da vlastohlepnik padne i bude priveden pred časne sudije, zajedno sa svojom poslugom. To je prvi i poslednji zahtev. Odmah, bez oklevanja, bez ustupaka. Bez pregovaranja, bez uslova i razumevanja za ludilo.

Bez straha od grobnog mraka i zaraze gađenjem. Uz dva vrana gavrana koji lete nad dvorom i donose vesti o tome šta se umiriti ne može.

Komentari

Vaš komentar