Poslednje obraćanje naciji

Podeli:
Izvor: N1/Ilustracija

Više i ne brojim svoja obraćanja, ispalo je da ništa drugo i ne radim. Ali, radim i te kako, između dva obraćanja radeći se odmaram od obraćanja.

U obraćanjima objašnjavam sebi šta sam želeo da vam kažem. Uvek mislim da znam šta sam želeo, nikada ne znam šta je ispalo. Svako moje buduće obraćanje je objašnjenje prethodnog. Imam nesavladivu potrebu da kažem sve ono što već nisam rekao, iako jesam skoro sve. Mada uvek ostanem nedorečen kad pomislim na sve propovedi koje sam uzalud potrošio na vas, ispada da više i nemam misli. Beseda koju izgovaram danas, to vam je testament za budućnost koje neće biti. Šta će vama uopšte ta neizvesna dimenzija?

Ovo što ću vam reći potresen stvarnošću koja me lomi sa svih strana, razlikuje se od svega što je bilo i što će biti. Čekao sam pravi čas koji je možda davno prošao, čitao sam deo istorije koju sam pisao svojim podvizima uplašen od neomeđenog dometa lične hrabrosti. Uvek sam bio na granici Istoka i Zapada, Male Azije i Evroazije, Indije i Kine, Rusije i Belorusije. Svet je bio moja kuća, mogao sam kod svakoga, ulazio sam u zagrljaje i poluzagrljaje. Ljubio sam se i sa Putinom, koga je načeo Toma Nikolić svojim vlažnim paorskim usnama.

Sa Angelom sam, i sami znate bio na „du“, na pertu, hoću reći, ona je bila i moja muti, davala mi je očinske savete. Posle Nikole Pašića, Lukašenka i mene, najdugovečnja vladarka u Evropi. Ali, eto je u penziji, bode Vilerove goblene i javlja mi se, citirajući stihove iz Lorelaj, Hajnriha Hajnea. To je balada o lađaru, koji se zanesen neodoljivom pesmom vile Lorelaj razbija o stene.

Ali ona je samo prošlost koju volim. A znate li šta mi je rekao Šolc, bolje da vam ne pričam. Taj ne pita, nego diktira. A ja diktate ne trpim. Vratim se u Beograd i raspametim se kod Marića.

Pročitajte još kolumni:

Lako je Angeli da se bavi Hajneom, ja čitam već treći metar ruskih klasika, ne bih li saznao nešto više o duhovnoj dimenziji Imperije. Odakle dolazi Putin, kako se začeo u tom moćnom feudalnom kosmosu, braćo Srbi i sestre Srpkinje? To je moja zagonetka bratskog raskola. Znate i sami koliko sam ga voleo, čak sam mu poklonio i kuče da ga vodi sa sobom i da ono bude simbol moje ljubavi i odanosti. Kad god ga pogleda i pomiluje da se seti mene. Učio sam ruski, Dačić je vežbao Kaljinku da bi ga zadovoljio za večerom. Ono jest me pitao posle, je li Alek, koji ti je ovo durak?

Jeste duračak, rekoh mu ja, takav je, šta da mu radim, klovnovska posla. Većina posluge mi je takva.

I sami znate da je Ivica zapao u moju nemilost, a on zna zbog čega.

Mogao sam ja, braćo Srbi i sestre Srpkinje, a i svi drugi koji nisu ni jedno ni drugo, da budem na obe strane. Moje Janusovo lice imalo je tu moć dvojstva, političke dvopolnosti. Ono mi je, moram da vam priznam u ovom teškom času, omogućavalo opstanak: Zapadu sam obećavao sve što su mi tražili, a nudio sam ono što nisu. Putina sam molio da me brani od mojih obećanja, da nam čuva Kosovo u zamenu za vernost. Ali on je zaratio braneći Rusiju od ukrajinske agresije. A onda uporedio Donbas sa „presedanom Kosova“, što me je dovelo u novu seriju nervnih slomova. Želeo sam da ga pozovem i pitam: pa dobro Vladimire Vladimiroviču, jesi li ti čoveče pri sebi? Prostirem se pred tobom kao goveđa koža, a ti ga meni tako. Bratski, s leđa, bez anestezije!

Ali sam odustao od tog pitanja. Čovečuljak, da tako kažem, do pupka mi je – postao je suviše prgav, šta je za njega da potegne toljagu? Pusti ga Alek, rekoh sebi, ne prizivaj još jednog satanu u Srbiju. To vam sve govorim braćo i sestre, prijatelji, narode moj, iz srca koje kuca samo za mene, jer šta bih ja bez sebe da mi nije vas?

Zašto je ovo moje obraćanje istorijsko, više nego bilo koje pre njega? Pravi srpski domaćin, u nedostatku boljeg objašnjenja, dao bi najbolji odgovor: jebem li ga! I to bi mu bilo dovoljno da se rešenje nađe samo.

A sada vas molim da decu udaljite od televizora, imam nešto važno da kažem odraslima. Ne, ne pokazujem mlevene navijače. Jeste li ih sklonili? Evo, ljudi, moram da jauknem, ne zamerite! Meni su muda, da oprostite, stavljena u procep, i neki manijak steže mengele, ne popušta nego zateže!

Ja sam priteran uza zid. Sva sreća te sam zidu okrenut leđima. Mi smo morali, to jest ja sam morao da donesem tešku odluku sa delom mene u tom procepu. Dilema je bila na granici antičke tragedije: ili da se držim za Putinovu rubašku, pa ću imati naftu i gas i ništa više. Ili da se smrzavate iako sam sve obezbedio, pa da tobože delimo sudbinu Evrope i Zapada.

Ako samo još malo budem oklevao, imaćete predsednika evnuha, koji će moći u svojim obraćanjima naciji da izvlači iz svog grla samo kastratske tonove. Ili će naftni derivati biti pristupačni, do 1000 dinara za litar, ili će izolacija biti totalna.

Pa vi sad vidite. Pre nekoliko dana sam rekao i sada ponavljam: zabole me za Rusiju. Zabole me za Evropu, a posebno za Kinu. Za Kurtija i Mila posebno me zabole.

Zabole mene, što jest - jest, sve sam to rekao u napadu prkosa, ali su sankcije neophodne. Moja odluka je sledeća: ne znam kako ovo da vam kažem. Ja sam nameravao da odlučim da svoju odluku odložim, i da u posebnom obraćanju saopštim kada ću je saopštiti, ali više nemam gde. Moja odluka će sačuvati mene od pada, a vas od mene niko i ništa.

Zemlja kojoj ću uvesti sankcije već grca u panici od inflacije, bolesti, nestašica, depresije, skupoće i siromaštva i beznađa. U Briselu se tvrdi da su tamo pogašene sve slobode. Ali moja odluka će tek dovesti tu zemlju do potpune bede i na samu granicu propasti, a njene građane do krajnjeg očaja. To je moja misija, i ja ću je sprovesti do kraja i bez milosti, uveren u vašu podršku od najmanje 60 posto, kao i do sada.

Zemlja kojoj ću uvesti sankcije je Srbija. Mrzim je i biće zauvek samo moja.

Komentari

Vaš komentar