Poema božije ovce

Podeli:
Izvor: N1 /Ilustracija

Vladari koji drže do sebe, nemaju bolje igračke od naroda pretvorenog u olovne vojnike partije ili tiranije. Građani nestali u narodu postaju jedino ono što im se kaže da jesu. Sve što među ljudima jeste ili nije, niklo je iz obezličenog naroda pretopljenog u masu.

Moguće je da smo već razumeli gde to idemo, zašto smo ovde i po čijoj volji. Možda i nismo: ko smo mi, u stvari? Ne znamo, naravno. Osim što smo deo naroda nedostojnog milosti, mi smo ništa pred očima oboženih nakaznih kraljeva. Oni imaju sve razloge da ne budu srećni sa narodom, koji svojim zajedničkim umom nikako ne može da pojmi razloge za prikazanje svih čudesa nad njim.

Možda ne izgleda tako, ali ovaj je uvod posvećen Jorgovanki Tabaković. Ženi iz Narodne banke Srbije, gde je ona guvernerka. Mitska radikalska sirena koja se potpisuje na banknotama dajući im na značaju svojim osobenim žigom. Tu bi mogla da bude okončana uloga J.T. u našim životima, ako se već njen meri sa trideset i nešto prosečnih penzija mesečno. Primer koji se oštro sukobljava sa teorijom jednakih stomaka. Ona svojim postojanjem negira poklič narodne sirotinje: lumpenproleteri svih zemalja, dignite se ili umrite! Mora da vredi kad je toliko skupa.

U njenom okruženju od novca i moći, u zemlji dembeliji ukrašenoj šljokicama i turbo zvezdama, u bajkovitom životu Baje Patka koji se valja u bogatstvu, opijena vinom bogova i njihovom blizinom, tražila je misao koja opstaje zalepljena za čelo svoje teizovane platonske ljubavi.

Želela je, sada kada sve ima a tek treba imati još, da nadmaši laskavce, posrami udvarače, baci u senku udvorice i poslugu ukočenu u neprirodnom naklonu. Misao koja umrtvljuje ljubavne izlive nedostojnih a osvaja jednom zauvek boga od gipsa, uvek željnog epskog uznesenja i novih podviga svite u traganju za besmislom.

I ona je iznela pred nas svoju najbolju, sada već poznatu misao o njemu i veličini koju jedva nosi, kao nežni udarac u čisto srce ljubljenog, neodoljivu, sluzavu poemu posvećenu nadljudskom tamo gde ničega nema.

Pročitajte još:

Zar ne pomisliš nekad, Aleksandre, da te srpski narod nije dostojan? Razmisli o tome, Aleksandre, poduči ih kako se stiže do dostojnosti, gde je tvoje podnožje a gde vrh, šta je između toga i šta ti je sve pod nogama? Spomenik si koji korača, večni obelisk, sve što vidiš pod sobom i ono što ne vidiš, nije dostojno tebe, ne obaziri se na to što gaziš, ništa od toga nije vredno tvoje dragocene pažnje.

Božija ovca je videla svog pastira sa toljagom, uz svetlost koja oslepljuje. Trag od zvezda ka mulju gde je među Srbe sleteo Mesija, Lucifer ili svetac – ko bi ga znao – da takav nauči pučinu u bunilu kako da trpi sebe takvu.

Jorgovanki se ukazao bog, lep kao Apolon, mudar kao Solomon, jak kao Ahil, dugovečan kao Jakov, pravedan kao Isus, smiren kao Gandi. Takav nije za Srbe, oni su ravnodušni prema sjaju i tmini, umeju i sekirom na monarhe. Šta će njemu takvom balkanska seljačija, Srbijanci umesto Srba, Moravci i Šumadinci i čitav srpski svet od prašine i pleve. Kako da vodiš one koji ne zalužuju da ih bilo ko vodi, niti da negde krenu? Kome da ih pokažeš kad stignu!

Povezane vesti

Izliv nežnosti se pretvorio u vrhunsko, nedostižno i otužno metanisanje. A mogla bi to da bude i lirsko-epska apoteoza prosečne službenice, koja upravo traga za poreklom svog velikog preobražaja. Kako je iz šarene cicane aljine odjednom uskočila u najskuplje kostime? Tamo gde je sada, moglo je da je uzdigne samo božanstvo i ništa drugo. Zato je odlučila da mu pripiše nepoznate dimenzije uzvišenosti u kojima ne postoji ništa ljudsko. Takvom biću je poveren srpski narod na staranje, koji iako nedostojan neće biti napušten. Takav je to narod, ne ume da se stara o sebi i nije ga briga.

To je saznanje koje proizvodi očaj. Narod, posebno težak za definiciju ne nastoji da bude dostojan bilo koga. U fazi dostojnosti, narod pokazuje očajnu želju da ga bogovi i slične sablasti ostave na miru, a ako već nestaje, želi da nestane dostojan jedino nestajanja.

Nedostojan je svega što čini ljudski svet istinski ljudskim. Nedostojan zdravlja, blagostanja, radosti i nade. Dostojan tuge i siromaštva, otrovnog oblaka koji udiše kao poklon gipsanog boga i ispovednika koji ga objašnjavaju u njegovim tajnama postanja.

Bauk ulizica vlada Srbijom. Nije Jorgovanka poslednja, niti je njen izum okončan na vrhuncu srećne tuposti. Već se sprema udvarač koji će je nadmašiti, a on je stalno pred njenim i sopstvenim očima.

To je onaj orgazam samoljublja i očaja, oda radosti i straha kad se božanstvo pred leganje suoči sa svojim licem.

Komentari

Vaš komentar