Pad Beograda

Ljubodrag Stojadinović 12. maj. 202109:49 > 09:5435 komentara
Podeli:
Izvor: N1

Vladar je u Vrelu kod Uba izveo penal. Naravno, postigao je gol, njegov je šut bio neodbranjiv. Kod golmana inače postoji strah od penala, a o tome je već pisao nobelovac Peter Handke. Golgeter je na prepad uručio orden piscu koji je svrnuo samo na kafu, i obrazložio svoju odluku jednim opširnim hvalospevom, u kome ima i poniznosti domaćina i istorijske fantastike odlikovanog.

Voli li zaista Peter Handke Srbe, i odakle mu to osećanje? Kako ga neguje uprkos nama, da li se zalaže za našu pravednu stvar, čak i onda kad su mračne sile protiv te stvari? Ljubav nikada nije masovna pojava, ona nastaje, traje i nestaje mimo naše volje. Ne verujem da me nobelovac voli kao pripadnika naroda koji mu je pri srcu, a i čemu to? Ravnodušan sam prema emocijama koje ne mogu da postoje. Ako već ima javne naklonosti i altruizma prema nesrećnicima, to je samo velikodušni eksces. Udeljeno se ne prašta.

Njegovo delo ne može da bude post festum osenčeno ličnim osećanjima i poduhvatima književnika. Ali on je to što jeste: veliki pisac, celoviti čovek koji se ne može bez jakih razloga pocepati na genija i ljubitelja čuvara balkanske tmine. I jedno je i drugo u isto vreme i upravo je takav bio na kratkoj, svečanoj sedeljki kod vladara Srbije.

Pisac svakako može da ima svoj stav o bilo čemu i o bilo kome. Pa i o nama koji smo već 30 godina u tragedijama. Ali, on je bez rezerve bio uz vladaoce. Uz Miloševića kao i uz Vučića, ne želeći da bude i uz nas koji nismo uz njih. Obojicu je lako držao u zabludi da su veliki, ne stigavši da od te trošne i porozne materije sačini bar jednog literarnog junaka. On je prijatelj tragike i možda samo putnik koji traga za zlom koje ga opčinjava kao tema. Pritom je gost dvorova i njihovih privremenih stanara. Čak i kandidata za diktatora koji nije pročitao nijedan red odlikovanog prijatelja srpstva, a nama je zapao kao Sizifov kamen.

Ako razume naše stradanje kao što tvrdi, morao bi da vidi i da zna sa kakvim stvorom imamo posla i koliko nas nigde nema. Takvima se ne ljube ruke, ko zna šta je na njima.

Knjige nosioca ordena čitaju se nezavisno od pisca. Drugačije nije moguće.

Nobelovac je dobro došao Vučiću, bar kao deo iluzije o zvezdama u predstavi koja se nikada ne završava.

Pročitajte još kolumni:

Uz Mileta Dodika vođa je slavio svoju verziju antifašizma, slušajući koračnice Ljotićevog Zbora. Nije morao da zna šta to znači, a mogao je. Njegov napor da svi budemo sa poraženima nije uporediv sa drugim nedelima. Ne mora da drži Mileta pored sebe kao talisman propasti, niti Mile njega kao uzaludnu veru u povratak među ljude. Vode se kao slepci svuda gde nema smisla da ih ima. Svaki posebno i zajedno, oni su komična apoteoza šovinističke farse i tragedije, ponor pakla. Srbija je na robiji, kaže pesnik Petar Pajić, ima suviše voždova, i svaki od njih bi da ovde ostane, bar do svog Radovanjskog luga.

Vladalac je možda već izgubio Beograd i sebe u njemu. Nekadašnji velegrad jeste literarna tema, i u taj prostor je svoje pero umočio Goran Vesić. Taj dvorski skriboman je bezimeni ćata, koji nevoljno svedoči o svemu što ruši, nagriza i seče. Jedino u razaranju može da bude primećen, mrzeći sve ono što je bilo lepo i sukobilo se sa njegovim razumevanjem sveta. To je njegova estetika nastala na prokislom radikalskom ukusu, umiranju kulture i turbo trešu kao zavodljivom oružju vlasti za dugoročnu negaciju građana i podsticanje njihove hronične letargije i straha od slobode. Postoji samo ovo, osim toga ničega nema.

Uz patuljastog rušioca, vladar gubi Beograd koji ni njega nikada nije prihvatio, i mora negde da ga skloni kao rugobni primerak naopake evolucije. Izgleda da je upravo našao njegovo naličje u obliku vodozemca Šapića, koji se već utopio u odurnu supstancu vladajuće klike.

O tom flertu, koji je krunisan strastvenim sparivanjem, govori se kao o neprirodnom političkom bludu. Ta simbioza je ipak logičan bezizlaz za obojicu: Vučić je pribavio sebi još jednog krivotvorenog doktora, a Šapić Mesiju koji ga vodi u zajedničku političku smrt. Ali, njih dvojica ne mare za bilo šta drugo, samo ako uspeju da se zadrže u Beogradu. Ako padne u njemu, vladar pada svuda, i sve što ima da se poruši nestaće u smradu i smeću.

To može da bude deo literature o svim predsednikovim ljudima. Kako ih bira, šta im radi, o čemu pričaju? Šta voli kod onih koje izdiže do sebe, kako ih ponižava, kako vidi svoje učinke u zagađenju? Da li ga je strah od budućnosti, ako ona uopšte postoji!

Kako mu ide borba protiv mafije, da li je uspeo da pobedi sebe?

Pada li Nebojša Stefanović i kako će pasti, gde je Dijana Hrkalović i ko je uopšte ona?

Može li sve velike grehove vladara da poravna sirova Šapićeva snaga na čelu unakaženog Beograda, sprečenog da pripadne samo onima koji ga čine.

Vladar koji ne čita druži se sa nobelovcima i udeljuje im Karađorđa usamljenog bez milosrdnog kuma Miloša. Srpskog vođu Karađorđa, ubio je drugi vođa, ubijenom i ubici dignuti su spomenici.

Tako govori pesnik Pajić o kumovskom poreklu nacionalne slave.

Gangula se sprema za pohod na Beograd koji je već padao i uzdizao se pred svojim rušiocima. A od Zemuna ga posmatra mrgodni Branko Pešić, čudeći se prostaštvu i surovosti njegovih osvajača.

Srbija je suočena sa zlokobnim pamćenjem pobede i brisanjem onih koji su je doneli. Slede li nam strojeve koračnice oživljenog Dimitrija Ljotića za defile trupa po slobodnom Beogradu? Pred vrhovnim komandantom svih velikih poraza.

Komentari

Vaš komentar