Ožiljak na vodi

Podeli:
Izvor: N1/Ilustracija/Lazar Lazić

Vladar se kreće po zemlji Srbiji kao ružni, ostareli spomenik. On je sam svoja bajka o postamentu koji hoda, očaran strahom koji ga podstiče na mahnite podvige.

Sve je manje onih koji razumeju šta želi, ako je već ostvario jedino ono što nije moguće a želi još. Zna li gde je krenuo i šta mu je cilj? Ova je nedoumica tragična slika zemlje Srbije koju je silovala i osramotila banda, a banda je prethodno zarobila i bez milosti zlostavlja tu nekada zanosnu i prerano uvelu lepotu devojku.

Pre nedelju dana gošća na ovoj strani bila je računovođa i blagajnica dona obeščašćene zemlje. Jedno vreme prvo udvoričko lice turbo sekte na vlasti zbog pokušaja da prodre u delikatne gazdine šupljine alatima koje ima: Aleksandre, često se pitam da li te je ovaj narod dostojan?

Ovaj odvratni ulizivački poduhvat, za samo desetak dana već je otišao u istoriju. Šapić dr Aleksandar je svoje mišljenje o istoriji propasti izneo javno, uveren da je konačno otkrio formulu povratka u plemensko divljaštvo gde se slavi poglavica kanibal. Dakle: Vučiću nije potrebna Srbija, Vučić treba Srbiji!

Ovo je prozni misaoni podvig doktora iz vode, sa imenom sudbine naroda pred sobom. Lozinka pobede, kraj istorije, kraj potrage za Mesijom. Vatromet slave za jedinoga dostojnog slave, a njemu niko i ništa ne treba osim njega. Gotovo je, on je ovde, zamolimo ga ponizno da ne ide nigde. Srbija, koja tako malo traži i jedva da je ima, nije potrebna nikome, pa ni Vučiću.

Pročitajte još kolumni:

Šta će njemu sakata moma koju je tako divljački zlostavljao, unakazio, učinio je nepodesnom za pokazivanje svetu, odvojio je od života. Uzeo joj pare i zdravlje, njive, livade, vazduh, ostavio trovačke ožiljke na vodi, zarazio je jektikom. Ubio građane u ponos i u pojam, od njih stvorio plehane robote bez snage i volje da se otmu od poludelog siledžije.

Ali on takav, nasušna je potreba ovakve Srbije. Moraće da joj zada još neki udarac, da ostavlja svoje tragove i dange po nekada zanosnom licu i izbije joj rasklaćene zube. Da je izrabljuje teškim i neplaćenim radom, oduzme joj ostatke pluća i napuni ih otrovom, sapne noge i ugasi elan, ubije nadu, ukine sposobnost da rađa. Da od njene negdašnje lepote, u dugoj agoniji zemlje i trave, napravi sebi eliksir večnog života Dorijana Greja.

Zna li Srbija koliko nije potrebna Vučiću a koliko on njoj jeste? Vezana je za svog silovatelja mračnom ćutnjom i stidom, teško je pred narodom i pred svetom izgovarati rečenice i svedočenja o ponižavajućoj tajni.

Za neku nadu o spasenju zemlje i ostataka njenih vitalnih funkcija pred nestajanje, vladar mora da odstupi. Tako se misli u krugu onih koji misle. U haosu opšteg bezakonja, a pred saznanjem da zakonske i ustavne norme svakoga časa krše ljudi zaduženi da to čuvaju kao svetionik slobode, kada je ugrožen opstanak društva pred agresijom bande, pravo je građana da stvari zakona uzmu u svoje ruke.

Neki časni ljudi, zgroženi pred licem ništavila, javno su govorili o tehnologiji promena vlasti. Na izborima? Izgleda to nije moguće u višestruko okupiranom društvu. Nema nade u buđenje radikalskog poštenja. Neće se držati izbornog zakona oni koji su izbrisali svaku moralnu normu. Glasaće sva groblja, mrtve duše rasejane po mrtvim naseobinama srpskog sveta.

Goran Marković je uveren da je ulica jedino utočište demokratije i prostor za legitimni prevrat. Živimo sa svojim mukama koje bole od nemoći. Poniženi smo pod nadmenom vladavinom kakistokratije (oblik vlasti u kojoj najgori imaju poziciju najveće moći). Goran kaže: „Nekada se čovek, i pored svih muka oseća kao ratni dobitnik, profiter, jer cela ova buka i užas koji se dešava oko nas, zapravo je vrlo inspirativan, i otvara društvo kao utrobu.. Na kraju će ulica rešiti naše muke, taj se trenutak približava.“

Goran je optužen da priziva nasilno rušenje vlasti i građanski rat. Kasta koja je uvela nasilje kao način vladanja, boji se svoje jezive senke. Pravo na otpor je iskonsko, onima koji počinju bunt, dato je da izaberu kako će to uraditi.

Hoće li biti nasilja, zavisi od nosilaca batinaške toljage.

Ružni, teško oštećeni spomenik hoda Srbijom, čekajući nove izjave ljubavi. One dolaze kao bizarni erotski stimulans ili pornografska lirika, kako od koga. Od toga se živi, to je dokaz o ribarenju po kupljenim ljudskim dušama.

Uplašen od saznanja da se večnosti bliži kraj, vladar pokušava da sebi ostavi u nasleđe obolelu zemlju koju je dobio u bescenje.

Srbija na umoru je samo njegova, on je njena poslednja želja.

Komentari

Vaš komentar