Oliver: Optužujem!

Podeli:
Izvor: Shutterstock

Na groblju posebno probranih estradnih građana, negde blizu Badže i Šabana, leži Oliver Ivanović. Na nedostojnom mestu koje su katil kadije odredile kao posmrtnu utehu svom ubijenom neprijatelju. Groblje izabranih odvojeno je kastinskim ciglama od spomeničkog proletarijata. Još dalje od toga su rozarijumi i vrtovi sećanja i zaborava za počivše koji su na vreme izabrali oganj umesto zemlje.

U pepelu posle života možda nečega i ima. Prah prahu, zemlja zemlji. Večnaja pamjat, deo molitve koje se krvnici boje kao svog nepostojećeg lica. Zaborav je njihov san i košmar, ali zaborava nema. Koščata šaka ih drži za gušu i ne pušta.

Već četiri godine i tri dana Oliver je tamo, pomiren sa njihovim svirepim izborom: mesto smrti i sahrane odredili su isti ljudi. Ako znaju da to nisu oni, morali bi da znaju ko jeste, ako ne znaju ni to, možda su već mrtvi. Njih nije strah od onoga što jesu, nego da se ne pročuje ono što svi već znaju. Život prolazi ali zločin ne, sa svakim godišnjim parastosom Oliver je sve jezivija sablasna pretnja sablastima uverenim da postoje.

Pročitajte još kolumni:

Čovek koji zna istinu o svemu nikada ne govori o tome. Sve njegove laži su jedina stvarnost koju oblikuje svojom nastranom utopijom. Kako bi on mogao da zna ko je ubio Olivera? Ovo pitanje ima bar još jednu nijansu, sadržanu u neumoljivoj igri logičkog obrta: kako bi mogao da ne zna? Kako zna da je to bio teroristički akt a ne politički atentat! Ta inverzija ukazuje da Vladar ne zna šta je terorizam, ali zna šta je politika krvi i koliko vrede mrtve glave u njoj. Oliverova je neprocenjiva, naročito za one koji su želeli da je uzmu jeftino ili besplatno. Istraga je zaustavljena, ona bi se kretala tamo gde kretanje nije dopušteno. Čovek Oliver je mrtav zasvagda, misle oni, u svim vekovima koji dolaze, i ta stvar se čini okončanom.

Pre četiri godine, na dan sahrane Olivera Ivanovića, Vladar je otišao na mesto zločina, da se oprosti od posmrtnog prijatelja čije je telo čekalo na beogradske počasti. Stajao je tamo na obilnoj kiši, tronut od svoje nepostojeće tuge, patetični arlekin mraka, na mrtvoj straži pustog stratišta. Šta je želeo? Da bude sam tamo gde više nema ničega, da učini sve da bude veći od umrlog i ugasi njegov mitski odsjaj koji je već ličio na optužnicu. Da zaboravi ono što se hoće ali se ne može, da gologlav i pod hladnom kišom isplakne nešto od savesti nenavikle na čistoću. Ili da bar malo odstoji pod mlazom božije vode koja spira sve grehe osim njegovog.

Odatle se vratio nemoćan da reši ono u šta ne sme da dira, pošto bi potrefio sebe i precrkao od straha pred svojim najužasnijim prikazanjem. Sumnjive je uzeo kod sebe, oprao im ruke koje se ne peru, okadio tamjanom, metnuo na poligraf. Presudio da su nevini jer inače ne mogu da budu krivi. Nisu sumnjivi, on ih je lišio tereta i obanjao u nečistoj svetoj vodici sopstvene paklene reke.

Oslobodio ih svih ranijih krivica, dao im posao od koga se uzimaju desetine miliona evra. Proglasio ih prijateljima, visoko im podigao ugled a i oni njemu raskošnim darovima pomogli da opstane bar još samo malo. Sada su oni graditelji Beograda i neimari Srbije, rodoljubi i borci za pokopanu istinu. Čuvari Srpske liste, snage srpskog sveta. Prijatelji Vladara sa kojim dele strašnu tajnu i košmarnu uspomenu na čoveka koji nikako ne pristaje da bude mrtav.

Na dan zločina Vladar je bio odeven u crni kaput, svečano tronut, osnažen svojim besramnim licemerjem. Stajao je sa nekom svećom u ruci, na jedinom mestu gde nije želeo da bude i gde njemu mesta nema. Iz dalekih prostora i vremena koje stoji, Oliver koji ne odustaje optužuje svoje preke sudije, tražeći razloge i sebe velikomučenika u njima:

Niste me voleli braćo najveći Srbi, mene ste u potaji i mržnji izabrali da primim kamen i zrno. Govorio sam o nasilju moćnih Srba nad slabijima od sebe, o teroru koji je bio pod okom Beograda. Pretili ste mi a nisam verovao u pretnje, nismo se slagali a kako bismo i mogli? Digao sam glas protiv vašeg zla. Ne bi bilo drugačije i da sam znao sve ovo što vi više ne znate. U Beogradu su važni ljudi pod vlašću predsednika pisali poternicu za mene do smrti, u ime naroda kome ste oduzeli ime.

Pucali su mi u leđa, ne videh poznajem li tog srpskog viteza. Opraštam njemu, optužujem njegovog poslodavca, ali nemam snage da sačekam da mi dođe. Bio sam laka meta, nisam se čuvao, a i od koga bih? Samo mi kažite zašto, povući ću optužnicu. Oprostiću svima, umoran sam od teške otadžbinske ilovače, voljene zemlje zbog koje ste izabrali mene prvog da budem u njoj. Ako je moja smrt dovela do pomirenja, prihvatam je kao cenu koju bih ponovo platio. Ako nije, svejedno je, među najboljim Srbima nema mirenja sa živim glavama. Ako je moja glava sačuvala Kosovo, zašto me je moj veliki prijatelj odvezao da ležim u Beogradu?

Moja Milena je sa onima koji su me mrzeli, i govori njima i svima, kako nije moguće da su to učinili oni, svi su bili moji prijatelji. Kako kod živih očiju nisam video da su bili moji? Njoj ne zameram ništa, neka bude dobro.

Optužujem moje goniče koji su je uzeli za sebe, ali znam da me nije prodala onima tamo gde pripada. Ja nemam cenu, da je imam šta bih tražio u aleji?

Samo sam toliko želeo dok optužujem one kojima sam oprostio, a oni se i dalje boje mene, da im ne banem u ponoć siv od blata.

Ja sam samo sećanje koje ne odlazi nigde jer nema više gde, moja će senka hodati po dvoru i plašiti Cara koji nema sna.

Komentari

Vaš komentar