Mržnja

Podeli:
Izvor: Ilustracija/N1/Lazar Lazić

Mržnja je osećanje koje nas održava živima. Bez nje, bili bismo nedovršeni i zapušteni, ostavljeni melanholiji da nas ubije od ljubavi.

To je amalgam koji drži građanstvo spojeno očekivanim nemirima i pobunama: jedni su na strani mržnje koju su stvorili kao zatrovani prostor koji mržnjom brane; drugi dižu ustanke ili se spremaju za njih, kako bi zatrli mržnju. Ali nestanak mržnje bez mržnje kao da nije moguć.

Tek kad se ovo zna postavlja se pitanje smisla. Ko je doveo mržnju u naš grad, zaveo ljude, pretvorio ih u podaničku rulju, oduzeo im pamet i rukovodi svojim tupim umom njihovom tupom snagom?

Pročitajte još kolumni:

Istorija ovog naroda sastoji se od nedostatka razuma. Svemu što je vredelo i nestalo prethodila je mržnja, da nije bilo nje, ne bi se uzdigli njeni nosioci, niti bi pobednici nad slobodom mogli da čuvaju svoje zablude o pobedi.

Ko je u ovoj Srbiji pobedio i koga? Već devet godina gledamo iste prikaze koje grade slavoluke zbog svojih trijumfa nad životom. To je hronika palanačkog groblja, aleja zaslužnih sablasti koje su oživele na infuziji mržnje i nemaju namere da se vrate na svoje parcele.

Tako je Nebojša Stefanović politički umro, sahranjen u stranačkoj procesiji, održana su mu opela, parastosi i pomeni. A on, eno ga živ i možda zdrav vodi odbranu zemlje koja se može odbraniti samo porazom okupatora.

Neša iz Beograda je posebno važan model političkog pokojnika koji nestaje i vraća se na varljivoj oštrici ljubavi i mržnje, osećanja koje je izmešana ispio kao nektar svog nakaznog boga.

Ošuren i oguljen pred svim odborima sekte, okupan pomijama i posut perjem sa krestom navrh glave, i lično je opisanom prizoru dodao nešto od ukrasa. Čovek bi pružio otpor, Neša se sagao i klanja. Pognutu glavu sablja ne seče.

Šta on oseća prema svom tvorcu? To nikada nećemo saznati, iako je rekao da su „odnosi između njega i Vučića samo njihova stvar.“ Čuvar svih tajni o mržnji ne može da ih sačuva ni u nagoveštaju posebne vrste ljubavi.

Koja je to i kakva stvar koja ih drži u tajnom odnosu? Izjava ima u sebi poruku o čarima tajnog raspirivanja čistih emocija među utvarama, iako takav simulakrum kod njih nema značaja. Lozinka kojom Nebojša čuva sebe od nestajanja, ima u sebi dovoljno neiskrene poniznosti za poslednju odbranu svog nežnog dželata. Uspeo je da se osokoli misleći javno o svom padu kao o skandalu koji nastaje da bi se „širila mržnja prema Vučiću.“

Ova dodatna naklonost iskazana je kao inverzija mržnje, supstance koja održava siluete mračnog dvojca u otrovnom oblaku nad Srbijom.

Tvrdnja o širenju mržnje prema onome koji je njena toksična deponija, samo je džaranje u erogenu zonu prezira.

Ko onda širi mržnju prema vladaru? Valjda oni koji ga mrze, a razlozi za to su nepoznati. To je osećanje politika protivnika koji ne mogu da ga pobede, jer je već porazio sve pred sobom i pod sobom. Kako je to uspeo? Mržnjom, naravno, koja ima sve više gnoja kako se raspada telesina ovdašnjeg Dorijana Greja.

Ubijanje Srbije otrovom je masovna mržnja koja se ostvaruje gušenjem. To je sadistički obred u kome monstrumi igraju svoj ples oko ljudi koji više nemaju gde da odu. Pod oblakom otrova rastu deca, preživeli će klicati vođi kad ih dresiraju i nauče šta svakako prolazi kroz mlada pluća Srbije.

Ministar za brigu o porodici promovisao je svoju verziju Lebensborna, optužujući žene zbog škrtosti u darovanju nove krvi svom gospodaru. Natalna mizoginija, surovi oblik mržnje i negacije žene-objekta oplodnje, zadužene za priraštaj u polumrtvom društvu.

Svakodnevni prazni, prezrivi govori su mržnja prema svima koji se mržnji opiru.

Laž je oblik čiste mržnje, istina bi poništila razloge za njeno mahnito postojanje.

Jesmo li ostali pribrani pred nesnosnim napadima divlje mržnje vladara i njegovih pasjih brigada?

Osećanja su lično vlasništvo. Nema masovne ljubavi, a mržnja postaje svojstvo rulje. Šta sa stvorom koji nas tako strastveno prezire? Smemo li da mu vratimo mržnju koju nam udeljuje bez milosti?

Ne znam za vas. Ali, ne bih da se branimo onako kako nas vladar napada. Valjalo bi da negujemo stid što je on takav tu gde jeste. Da crvenimo pred decom i unucima, pred onima koji su bili ovde pre nas. Pred komšijama i celim svetom. Pred saznanjem da nas nema.

Komentari

Vaš komentar