Logika ćuskije

Podeli:
Izvor: N1

Neko kopa, sigurno je da dole, nekoliko ašova niže, ima nečega. Beograd je postao opasno sabiralište aveti i nečastivih noćnih sablasti, režimskih vampira sa pijucima. Kopaju, razaraju, blatnjave, ruše i zagađuju. A onda zatrpaju, urade kozmetiku, svečano otvore, proglase svaki obnovljeni sokak večnim kao što je Via Appia magistrala strog Rima. Dolaze popovi da ga osveštaju, prvi govornik proglasi dušmanima sve koji sumnjaju u razloge dugog trajanja niskogradnje od blata i slame, videći svoje važne budale kao velike neimare.

A onda ponovo, na istom mestu koje su svečano zatrpali, riju, buše, pronađu blato koje su već jednom zakopali i ostave ga da se suši. Mnogo docnije neko te jame pritrpa šutom, lišćem i plevom, našminka, udari asfaltni karmin i svo to smeće proglasi uzorom lepote velegrada. Popovi koji su već jednom bili na tom mestu, ostave svoju novu svešteničku zaštitu, a onaj koji sve otvara ponovo govori o zlatnom dobu do koga se stiže ašovom, budakom, upotrebom ljudi-ćuskija i dugotrajnim parastosom za glavni grad. I onda sve počinje iznova, makar još jednom, lupeži u višekratnom kopanju nalaze zlatnu žicu svojih najboljih godina.

PROČITAJTE JOŠ KOLUMNI

To je njihov hod po grobovima, gde god se krene ispod su nečije kosti. Ali tragači ne stižu do njih niti to žele, oni su dužni da razaraju život.

Ponovo je raskopana Skadarlija u skladu sa već obrazloženom matricom devastiranja svega što jeste. No, pravo pitanje možda glasi: zašto to čine?

Odgovor bi mogao da bude ovaj: eto zato! Eto tako! U inat svima, zato što mogu, jer im se niko ne opire. Neka samo pokuša! To je surovi opit nad tužnim Beogradom pretvorenim u palanku koja nestaje pod opancima svojih mrzitelja. Žele da znaju dokle mogu i šta sve smeju, a onda vide da mogu dokle hoće i smeju sve. Silni novci se sabiraju po rupama nekadašnjih ulica.

Kopanje po Beogradu postalo je nastrani obred, maloumni ritual u kome ima sistema. Zbog toga je Vladalac za izvođače rušilačkih poduhvata izabrao stvorove koji ne odgovaraju za svoje postupke. Sve se može obrazložiti, pa i braniti stanjem sužene svesti izvođača razaranja. Besmisleno kopanje ulica već postaje redovni sadistički ispad, neobuzdani napad važnih manijaka na ljudsko kretanje, koje je uslov svake slobode.

Raskopavanje je nasilno oduzimanje ulica od građana, ograđivanje i kontrola robova da ne pobesne od tuge i zarobljavanja blatom. To je presija divlje horde, ludaka i revnosne posluge na zdrav razum, nekažnjena tortura, bez ograničenja.

Skadarlija je izabrana kao prostor urezan u boemsko pamćenje, i vreme koje je sa kafanama i tamburama nosilo privid sreće. Eto, živelo se, vodili smo tamo prijatelje i rodbinu, hodali poznatom stazom, ulazili u kuću Đure Jakšića. To je bila jedina uličica za promenadu, sa posebnom vrstom uglačane kaldrme oblikovane koracima. Izgledalo je da bar tamo ne sme niko ništa da dira, sve je bilo taman kako treba, sa dovoljno patine i nostalgije koja odlikuje takva mesta. Skadarlija nije nikome smetala, niti je išta tražila. Njeno postojanje nije pod zemljom, niti u kaljuzi, nego u nečemu što je iznad, i lebdi kao fluid koji posebnom snagom vodi tamo gde svakako ima nečega. A to varvarima nije dato da pojme. Ponovo kopaju da vide čega to ima u njenoj utrobi.

Naravno da je skadarlijska idila na ovom mestu negacija vandalizma, koji je uspostavljen kao filozofija vladanja Beogradom. Goran Vesić koji je živa parafraza Tasmanijskog đavola, onog čudovišta koje jede stabla, nije ovde stigao slučajno kao prebeg iz tuđe prošlosti. Izabran je kao najgori među sebi sličnima, kao stvorenje doraslo svakom raspadu. Ne sputavaju ga moralni obziri niti estetska merila, potrebe grada i ljudi, unutrašnja kontrola svog posebnog bića, um i razum, niti duboke rane zarobljene čaršije. Ništa ne dopire do tog misaonog utvrđenja, stvorenog tako da ne prodre nimalo svetla kroz brojne slojeve mentalne izolacije.

Gradonačelnik Radojičić je amnestirao sebe i skrajnut od varoši, postao je smuvani maneken koji se bilo gde pojavljuje slučajno. Za njega je svako prekopavanje logični izraz visoke volje koja nema kontrolu nad sobom, i on se dobrovoljno potčinjava svom zameniku, verujući da je to doprinos istoriji grada, pa će u jednom času po značaju biti poravnat sa Brankom Pešićem. Kućica za vrapce bila je njegovo životno delo.

Niko od rušilaca nije obišao Skadarliju po danjem svetlu, ona će dugo ostati neobjašnjiva i neistražena crna rupa vasione, iskopana kao simbol boemskog putovanja elite u središte zemlje.

Sve ima svoj kraj, ali Vesićev svinjac kraja nema. I možda je ta smrdljiva farma usred nekadašnjeg velegrada, tačka na kojoj se gube sve zalihe građanskog trpljenja i počinje obračun ljudi sa životinjama.

Komentari

Vaš komentar