Ljubav jednog poštara

Ljubodrag Stojadinović 24. mar. 202110:03 > 10:0870 komentara
Podeli:
Izvor: N1

Koga zavoleti u godini smrti, to je nedoumica jača od svake sudbine. Ljubav je samo verzija egoizma, volimo zbog sebe, žudimo za sobom u nekom drugom, koji moćnom rukom vodi naša osećanja.

Direktor Pošta Srbije, čini mi se da mu je prezime Đorđević, obukao je majicu sa likovima dvojice muškaraca koji su ga očarali. Svaki na svoj način tvori emotivni svet nekadašnjeg vozača i dvostrukog ministra, pa je njegova neobuzdana strast, ako je iskrena, postala javna stvar.

Obukao je majicu sa krokiranim likovima braće Vučić, pokazao bicepse, torzo i glavu koja ga vodi kroz život. Možda je to ona glava koja mu štrči iznad ramena, a možda i druga koju ljubi više no svoju, ne znajući pouzdano koja je njegova. Dva su lika na toj potkošulji, svaki od njih podseća na po jednog Kima. Svaki crtež je užasni likovni eksperiment, nastao iz naivnog poimanja kultne neodoljivosti: nastrana težnja za naklonošću ka odvratnom.

Pročitajte još kolumni:

Zbog čega je prvi poštar Srbije uopšte natakao na svoje zvanično telo tako glupi odevni predmet? Nije poznato, zaista. Ne postoje razumni razlozi, a teško je misliti umom nosilaca bizarnih likova na svom telu, i pokazivati sebe kao model koji bi mogao da bude podrška bilo čijem životu.

Ako bi neko znao, ili bar naslućivao odgovore na ova pitanja, svakako bi postao nasušni mudrac u našoj zverojebini, prepunoj nekadašnjih ljudi koje ovde više niko ne prepoznaje.

Đorđević je pretvorio sebe u hodajući transparent, koji u ledenim danima ranog proleća nosi na sebi dve važne pojave, pokazujući poniznost pripadnika niže kaste u pavijanskom bratstvu. Planeta majmuna na kojoj su ljudi robovi ili dijabolična projekcija onoga što tek možemo postati. Poštar je stvorenje za novo doba.

Pre toga, vladalac je sa svima podelio svoju verziju osećanja prema navodno bolesnom bratu Andreju, koji je stalno izložen odioznim porukama raznog „ološa“, kako je to nadahnuto napisao. Samo mala opna deli taj javni stav od optužbe da je upravo „ološ“ krivac za bolest, pa je važniji brat prosuo otvorenu mržnju prema svima koji ne dele njegove sakate emocije.

Naravno da svima koji boluju želimo da se vrate. Autor ovog teksta ima mnogo prijatelja među bolesnima i umrlima. Mnogo je braće i očeva za koje niko nije čuo, niti će znati. Oni su samo zrnce bezdušne statistike, i nestaju zauvek pred navalom novih žrtava.

Prva porodica nam je ponovo pred očima, kao primer za ugled zbog dirljive sloge, ali i kao parabola nepotističke razmetljivosti. Vladar je pozvao u pomoć, ili na mobu sve koji su ga razumeli: uputio je žalobni vapaj za podrškom, skoro siguran da je uvenula željena masovna ljubav, ako je tako nečega ikada i bilo.

Lično je izbegao vakcinaciju, bojeći se nečega što je tajnovito, ne razumevajući šta sve ta tečnost u sebi nosi. Nije u stanju da izađe na kraj sa bilo kojom nadom. Sve što zamisli ili čini, dolazi iz sumračne sfere, pa je njegov strah od uboda sasvim opravdan. Porodicu koju je mobilisao kao svoje utočište, nije zaštitio od bolesti, niti je objasnio zašto nije. Ali je taj zaklon za svoju infantilnu prirodu proglašavao metom svojih mrzitelja. Njegova porodica postala je mirjamovska saga i kičerski okvir za sve melodrame u kojima se našao i koje bez prekida stvara svojim plačnim talentom.

Boravak porodice u javnom prostoru imao je svoje slavne epizode u doba Miloševića. Bilo je to vreme krevetske diktature, srpske Ledi Magbet i političkog turbo-folka. Bilo je, naravno, i javnih izraza lojalnosti, na vrhuncu slave Slobodan Milošević je viđen kao Mesija, sve do opšte propasti, koja je tek sa novim vođom na svom vrhuncu.

Vučić, koji se zlopati zbog hroničnog manjka ljubavi, nikada neće imati Slobinu harizmu, niti će mu šoferi, osim možda Đorđevića, lepiti postere na vetrobranska stakla. Neće odvesti milion ljudi na Gazimestan. U nedostatku masovnih izliva nacionalne strasti, ili snage za strašne pohode, mogao bi da bude dovoljan bilbord u Batajnici, koji slavi junačku pasminu Vučićeve familije. I desetak vrelih, no usiljenih poruka na društvenim mrežama. Ne daj se Vučiću, brate naš, predaja nije opcija.

Uz još nekoliko trivijalnih parola, to bi bilo sve.

Vučić se čak nije setio da napiše: volim i ja vas! Sve one koji boluju i umiru kao brojevi. Jer tu nema ljubavi. I on i podanici znaju: nije on taj koji ume da voli niti se može voleti, niko to nije uspeo.

Ne mogavši da razgori osećanja kod „svog naroda“, bez saznanja zašto to ne može, vladar je morao da bude očaran bar likovnim izjavama ljubavi direktora Pošte.

Poštonoša Đorđević, to je onaj koji bi bez tebe bio niko, kao što je i sa tobom. I on je nosilac tvoje milosti i vladarske glave na svojim prsima, pano koji hoda kao avetni čuvar poslednjih ugaraka nestalih života.

Ovaj tekst je bilbord za sve bezimene u bolesti i smrti.

Komentari

Vaš komentar