Lice Džokera

Ljubodrag Stojadinović 04. avg. 202109:35 > 09:3736 komentara
Podeli:
Izvor: Ilustracija/N1/Lazar Lazić

Vitez tužnoga lika od La Manse možda je davno na svom Rosinanteu projahao Srbijom. Svog junaka Miguel Servantes je ostavio i nama, večito živog i isto toliko pokojnog, da svojim slabašnim poduhvatima protiv čudovišta izaziva smeh, malodušnost i gnev. Svoje saveznike ovdašnji Don Kihot pretvoren u roba, traži samo među onima koji su voljni da poniženja u porazima prihvate kao način života. Njima nema ni pobede ni izlaza, oni ostaju grumen zemlje za koji se misli da je nekada bio živ.

Nije ovde reč o onome na koga mislite, nego o nama.

Ovaj tekst počinje kao literarna parabola o čudesnim oblicima života koji se pojavljuju i nestaju u proznom i poetskom beskraju, fikciji i stvarnosti. Zašto javno mislim da živimo u bolnici, ludnici i logoru, pitala me Jelena Obućina u razgovoru u kome odgovore nije moguće izbeći, pa ih nisam ni izbegavao. Ne sećam se šta sam tačno tamo rekao, ali logor je simboličko ostrvo odakle se ne može izaći bez oštećenja. Naše su žice u našim glavama, ožiljci svuda gde nas ima, strah od postojanja jači je od straha od nestajanja. Robujemo strepnji da dolazi gore.

Nije ovde reč o onome na koga mislite, nego o nama.

Sve što nas čini zarobljenim ljudima, sve te zidove oko nas izgradili smo sami. To je opasno zatočeništvo, naprava u kojoj boravimo, oblik paklene mašine koji se u ovlašnom poimanju može videti kao društvo sklono trpljenju i detonaciji. Suština te tvorevine ipak nas u konačnom epilogu, u poenti naše distopije neizbežno vodi neopisivo burnom raspletu. Hoćemo li pokidati štrange, zavisi od volje da ih pokidamo.

Pokušaću ovde da makar sebi razjasnim neke parametre drame, počevši od njenog vrhunca.

Pročitajte još kolumni:

Veza vladara, njegovih seiza, ukoljica i mafijaške grupacije čini se suviše očiglednom. To se običnim sapunom, naivnim komedijama niti odvratnim prenemaganjem zvaničnih lopuža ne pere. Niko od donova kriminalnih bandi ne želi da prizna ono što svi vide, uveravajući ih da su slepci. To već postaje navika, negiranje istine njenim potvrđivanjem. Taj paradoks ostvaruje se u samooptuživanju vođa nadzemlja i podzemlja, kako bi dokazali besmisao svojih optužbi protiv sebe.

Tako umobolna hipokrizija u zemlji potpune pravne neslobode, znači izazivačko priznanje krivice. Nije moguće prijaviti se za počinjene zločine, i odatle krenuti u dokazivanje nevinosti.

To je zastrašujuća igra sa tuđom pameću i nedostatkom svoje. To je utuk na ostatke integriteta jednog mrtvog društva koje su nekada činili slobodni ljudi. Da li predsednik, optužujući sebe za teška krivična dela, može da se izvuče iz sopstvene balege amnestijom koju mu je unapred spremila njegova posluga, svi naviknuti da posebno glupi poduhvati mogu da budu delotvorni? Smrdi do neba, ali prolazi.

Rekao bih da ne može. Suviše je razorne, nadmene bahatosti, koja postaje nesnosna svuda, zadah se teško podnosi čak i među sektom prikačenom za jedan usahli mozak. Suviše je svega zlog što nosi svojom pojavom to sumnjivo lice. Čak i ako zaboravimo istoriju prethodnih zločina – televizijski obredi sa ljudetinom, raspodela delova tela po uslužnim televizijama, usluge vladaocu u neposrednim dogovorima sa kasapskim odredima partije – sve to najavljuje kraj sablasne ohlokratske vladavine. To bi morao da bude kraj, u državi gde se rade takve stvari, život više nije moguć.

U stvari neka simulacija jeste, samo ako smo spremni na sve izdašnije scene jeze, prepoznavanje gomile isečenih ljudi pred trijumfalnim facijalnim tikom vladara. Na strah od noćnih koraka na stepeništu. Na surovost političke policije koja mora da sačuva posmrtne ostatke vlasti po cenu nestajanja sve većeg broja ljudi.

Borba za očuvanje potpune moći već postaje strašni projekt, mafija ne predaje svoje sefove na izborima, i ne može ih izgubiti. U jednom času, pred doživotnim tiranskim ambicijama izbori će postati nepotrebni.

Pred rasulom u sopstvenoj partiji i gubitkom ugleda koga nije ni bilo, sledi vladanje dekretima, pokušaj da se tiranija ostvari na samom njenom izdisaju. U toj najopasnijoj fazi raspada klike, moguća je njena odbrana na sve načine, rat mafije svim sredstvima unutar nje, kidanje na surove ogranke, slobodno nasilje bande.

Da sve to sledi kao početak dramatične katarze, pokazao je vladalac, priznajući dela za koja je optužio sebe. Na taj način se lišio moći i nade da ga bilo ko osim njega shvati ozbiljno, niti da ga spasava. Vladar kome se smeju podanici postaje njihov pajac, tip sa poternice.

On će i takav, silom i Vulinom kojima raspolaže, da brani svoje nepostojanje.

U danima raspleta, varijete je u našem gradu. Klovn koji se upinje da bude voljen i da za svoje nastupe bez dara i znanja dobije tapšanje, u stvari je Džoker. Već devet godina nastupa ovde.

Komentari

Vaš komentar