Lepota i tama igre

Ljubodrag Stojadinović 13. jul 202210:06 > 10:0849 komentara
Podeli:
ljubodrag-kolumna-109
Izvor: Ilustracija / N1, Lazar Lazić

Novak je ostvario sve svoje snove i tek po koji košmar. On je princ igre, verovatno najbolji u njenoj istoriji. Pišem ovo kao gledalac koji meri svoju objektivnost na granici vrhunskog sporta i zagađene politike. Ali, šta ja imam od tuđih snova i nedostižnog sveta, susreta sa princezama i kraljevima, velikom slavom i bogatstvom. Šta imamo svi mi? Ništa, baš ništa. Osim nepouzdane vere da je Novak naš, pa smo zbog nečega posebni, makar u radosti za taj jedan dan slave.

Sa balkona nekadašnjeg dvora Novak je rekao da smo u njegovom uspehu svi mi, možda čak i država sa svim svojim tamnim mrljama u pamćenju. A onda nam egzaltacija i vatrometi ostave kratku iluziju da je njegova šampionska moć dovoljna za negaciju naše bede.

POVEZANE VESTI:

Inače nije, niti je to zajednički podvig. Da je zajednički ne bi ga ni bilo. Novak samo može da nam pomogne u zabludi da je za svakoga od nas sve moguće. Čovek je jedino svojom šampionskom snagom stigao na ravnu nogu sa Vindzorima.

Možda je istina da je Đoković zakinut bar za dva slema. Onaj u Americi, kada je lopticom nehotice pogodio sudiju koja je afektirala hropac, pa bio suspendovan na otvorenom putu prema peharu. I u Australiji, gde su ga vlasti podvrgle primitivnoj torturi, nedoličnoj za najvećeg šampiona turnira. Proteran je na ponižavajući način. Trofej je osvojio Nadal, čudo od invalida, čovek bez kolena, stopala i sa iskidanim trbušnim mišićima, koji i sa takvim hendikepima skače kao divojarac. A kad se turnir završi, Bik sa Majorke se uhvati za štap i hoda na tabanima koje zvanično i nema, izazivajući opštu samilost.

Francuski satirični časopis Šarli ebdo je izašao sa otvorenom aluzijom da je Bik jako sklon dopingu. U senci te karikature je tabu koji će možda jednog dana biti razrešen na tamnom primeru velosipediste Lensa Armstronga.

Svejedno je da li će i zvanično Novak, bar po broju slemova postati najbolji u istoriji tenisa. Tu je i pitanje različitih merila, od kojih je najbizarnija ocena da je Federer najbolji, jer igra „najlepršavije“. Kao običan gledalac i staloženi navijač Đokovića, znam da tenis nije igra leptira, lepršavost je estetska odlika u drugim oblastima.

Ovde vlada posebno negovano čaršijsko mišljenje da Novaka „ne vole“ onoliko koliko treba. Uvek mora i protiv publike koja ga nervira do glasno izgovorenih sočnih glagola i felacijalnih ponuda. Amerikanci ga ne vole. Australijanci ga ne vole, a Britanci ga posebno ne vole. Možda ga čak i mrze. Verovatno ga svi mrze. Takva im je narav kad se niotkuda pojavi bolji od svih.

Ne verujem da postoji potreba za takvim inventarom mržnje. Pravo je onoga koji voli da voli koga hoće. Publika je vrednosno neuravnotežena, ćudljiva i lišena odlika pojedinaca koji je čine. Razlikuje se od gomile ili rulje po tome što je okupljena snagom identičnog interesovanja. Svako odlazi sa tribina sa svojim osećanjima, publika nema zbirne emocije nego zajedništvo u kratkotrajnoj masovnoj egzaltaciji ili sportskom očaju.

Novak je antivakser, i ostaće pri tome. Njegov izbor koji će ga lišiti još makar dva grend slema na vrhuncu moći.

Dugo se verovalo da je Đoković politički inertan i da ne pripada nikome. Nego samo „svome narodu“. Ali, šta je uopšte to? Svako iz naroda nekome pripada. Država je mržnjom podeljena na zonu moći i bede. U celini, to je prerija bez zakona i sistema vrednosti, prostor za slobodne državne mafijaške projekte. Koruptivni raj i pakao.

PROČITAJTE JOŠ KOLUMNI:

Oni koji drže pakao žele da imaju Novaka uz sebe. Makar u nijansama, makar simbolično. Ostala je nezapažena, ili prećutana rečenica iz Vučićeve čestitke u nedelju uveče: „Ponovo ste prevazišli sebe, i dokazali da na vrhu može biti samo jedan i da nema predaje.“

Novak Đoković nije prevazišao sebe. Bio je u skladu sa sobom, to je ono što može, i to je uradio mnogo puta. Ali pazite ovo: „dokazali ste da na vrhu može biti samo jedan, i da nema predaje.“

To je otvorena projekcija sebe ništavnog u velikanu, način borbe za dugi život na vrhu vlasti: šampion je na vrhu zato što je šampion. Vladar je dunster i šmokljan, a želi da bude sam na vrhu. Nema predaje, glupa parola bez značaja iz vokabulara sekte. Mi i Đoković smo isto, pobednici. On nad sportskim protivnicima, mi nad građanima. Zajedno možemo sve, ali ja, sam na vrhu srpskog sveta veći sam as od bilo koga.

Novaku su zamerili odlazak na kanabe kod Vučića. Okolnost da je sreo Vulina i Vesića. Upisana su mu još neka sporna druženja. Ne izgleda kao da je Đoković do guše u tome. Možda je to neko vraćanje duga ocu Srđanu, koji je Novaka u januaru proglasio za mučenika i božijeg sina, i tako mu napravio veliku štetu.

Nije poznato koliko je šampioni išao za širokim poslovnim zamislima i političkim simpatijama oca – bez kojih su te zamisli neostvarive – a dokle seže njegova dobra volja.

Ali, on ipak nije zahvaljivao nikome na uspesima, niti je uz neukusne panegirike rekao da uvek oseća Vučićevo prisustvo na terenu, poput svoga teče Zorana Terzića. Samo je govorio o pomoći države i predsednika pri zatočenju. I docnije izjavio da nije znao da snimak sa prijema kod predsednika ide u predizborni spot. Možda je ipak mogao da sazna.

Kad se ukloni porodična hipoteka, ne može mu se uzeti kao veliki greh što se sreće i sa posrnulima, nitkovima, ubogima i nedostojnim podlacima, Širom sveta viđa se sa mnogima, ima u tome žita i kukolja. I to je možda njegova altruistička misija i deo rodoslova velikog šampiona.

Ali ovde nije moguće da se prođe kroz svinjac a da se ostane sasvim čist.

Komentari

Vaš komentar