Toplotni policijski udar

Ljubodrag Stojadinović 23. jun. 202110:35 > 10:3928 komentara
Podeli:
Izvor: N1

Ništa nije toliko suvišno kao važan govor. Sklop nesuvislih misaonih tvorbi potreban je samo govorniku, koji se ipak obraća sebi, uveren da će makar u nekoj rečenici pronaći smisao. Besednika ne sluša niko, znajući da taj prevrće uvek iste stvari, aplauz koji mu se upućuje samo je uslovni refleks svetine.

Ali ipak, i u tom poslu ima majstora koji ostavljaju slušaoce u statusu iskrene zblanutosti i neverice ne znajući kako da okončaju avanturu sa svojim nepouzdanim čulima. Možda je A. Vulin najveći od njih, vojno-policijski fenomen sklon da sav svoj epsko-lirski zamah složi u besede koje se pamte bez razloga.

PROČITAJTE I:

Pre neki dan je govorio pod navalom sunčanice. Policijski odredi su padali u nesvest, ali govori nisu prestajali, ignorišući kolektivno nesvesno.

Ta poezija od priče nastaje kao uvod u patetični tajfun iz koga se ne izlazi bez ožiljaka, to je katarza čoveka naviklog na traženje sopstvenog rasta u poemama koje su neodoljive jer nemaju smisla niti razloga. U njima ne postoji ništa drugo sem iluzije o rečima na važnom mestu koje odlaze u beskraj i okončavaju se u trivijalnoj no neodoljivoj poenti.

Ne može biti zaboravljen jedan Vulinov govor vojnicima, gde on njih oslikava hajdučkom mitologijom, i drži ih u tajnama viteškog zanata koji je surov ali nežan. Pa kaže otprilike ovo: kad se uveče umorni vratite kući, umorni od posla koji samo vi umete da radite, idite u sobe gde spavaju deca. Pomilujte ih nežno, zagrlite onako kako to samo majka ume, i pokrijte ih, jer sa vama imaju miran san.

Navedeni poetski prikaz je savršena oda smlaćenog ministra samom sebi, njegovo se mučeništvo ne može izmeriti. Ali govor je samo njegov, apologija onome što ne postoji, priručnik oficirima da se, kad stignu kući posle surove obuke ipak ponašaju kao majke. Tiho, da ne probude decu…Vraćanje običnom životu posle ratničke čarolije.

Neko vreme nismo viđali Vulina na velikoj pozornici. Dobio je novi policijski resor, davao je izjave o velikim kriminalcima koji više nemaju šanse u obračunu sa još većima. Pokušao je da se snađe u obračunu sa mafijom i shvati gde se ona nalazi u raspodeli vlasti, kako ne bi udarao na svoje.

U prvoj dekadi jula prošle godine, policija je brutalno tukla Beograđane. Desetak dana pre te mračne godišnjice, država je obeležila dan policije, koja je, kako se tvrdi uglavnom uvek uz svoj narod. Bije samo iz najveće moguće bliskosti.

Čuli smo pogubnu lozinku Vrhovnog, koji je u svojoj žustroj besedi policiju zadužio za čuvanje Srbije: Vi ste ti koji štitite i čuvate državu, a od toga ne postoji ništa teže i zato vam neizmerno hvala.

Misao vladaoca da policija čuva državu, priliči policijskoj državi. Takva omaška može da bude samo namerna, programski vapaj pred strahom od loše budućnosti režima. Državu čuva demokratija, tamo gde to pokušava da radi policija, država se čuva sukobom sa svojim građanima: nasiljem i brutalnom bezobzirnošću, ali se brzo raspada kao sila bez pameti. Policija kao državni stražar čuva diktatora od naroda. Da li je vladalac to želeo da nam poruči i zapreti postojanjem surove, odane i slepe pretorijanske garde? Izgleda da je želeo upravo to.
Na istom skupu smo čuli snažan, drhteći, potresan, iracionalan, suvišan i fanatičan glas Vulina, koji je bodrio policiju, ponovo uz poruke koje nije lako niti potrebno razumeti. Rekao je ovo: Budite veći od najvećih. Budite manji od najmanjih. Uzoholite se do granice drskosti!“

Ovo je sekvenca iz govora uznesenog podanika do traganja za nepostojećim smislom. Besednik kao tvorac zaumnog speva je bio nameran da zaseni sve druge svojom osobitom retoričkom bravurom. Rekao bih da je uspeo u tome, jer je poenta, ne znam iz kojih razloga, apsolutno mahnita. Malo je verovatno da orator uopšte zna šta je rekao.

Na kojim je primerima sačinio tu gradaciju, kako šef policije uopšte meri veličinu? Koje su njegove dimenzije tamo gde mora da bude manji od najmanjih? Vulin je možda rekao da su policajci-nadljudi nesavladivi pred svakim titanom, jer rastu, stoje pod božjim kazanom i kolabiraju pod rukom vrhovnog, odvojeni zanavek od naroda o kome brinu.

Narod je mali, plašljiv i krotak, i tada i njima valja da budu manji od najmanjeg. Ili od nečega što još nije poznato. Vulin je govorio o nadljudima, transformersima. Superpolicajcima koji menjaju dimenzije kad im se prohte. To je budućnost u kojoj jedino policija čuva državu koje nema.

Ali, epilog nastaje kao savršena strateška ideja, koja se ostvaruje ohološću. No, to nije svojstvo koje je stalno. Policajac koji čuva državu i njenog vlasnika, mora da se uzoholi samo kad se valja uzoholiti, kad se vladar uzoholi i zaključi da je došlo takvo vreme. Ali samo do granica drskosti, da bi se posle toga postepeno prestajao da bude ohol, bar ispod nivoa propisane čuvarske nadmenosti.

Oholost je novi nasilnički pojam. Izabran je i izrečen pred stranačkom policijom koja čuva njihovu državu. Od svih osim od njih.

Komentari

Vaš komentar