Pljesak raba božijeg

Ljubodrag Stojadinović 30. jun. 202111:17 > 11:2235 komentara
Podeli:
Izvor: N1

Ako voliš predsednika, ne idi u nužnik. On ne ide nikada, ta nadljudska odlika ga uzdiže pred zadivljenom ruljom, naviknutom da požuri kad mora. Čak i usred važnog, praznog govora.

Ali, predsednik je svojima zabranio a sebi ukinuo probavu, jer u životu oko njega ima važnijih stvari. Onaj koji ne može da istrpi sebe i mirisne radnje koje ga udaljavaju od predmeta ljubavi, neka izabere šta mu je važnije: velika nužda ili Gospodar.

Pročitajte još od autora:

Neka pljeskanja Staljinu trajala bi i po 40 minuta, bez prekida. Niko nije smeo da prestane prvi, iako je egzaltacija već posle nekoliko minuta postala glupa, besmislena i besciljna. Ljudi su mahnito udarali svoje već otekle šake, zatečeni u suludom svetu neiskrenog obožavanja i iskrene mržnje prema brkatom bogu. Ali, odustajanje bi moglo da znači logor i smrt, nešto možda čak i ljudskije od ponižavajućeg zanosa.

Videli smo kako dlanovi rade u srpskoj skupštini. Nije ovde proizvedena bizarna replika Staljina, samo je uzet kalem tapšanja. Možda je Marko Đurić pionir te udvaračke onanije, koja se toliko dopala vladaocu. I on sada više ne može da opstane bez nje, tek tako uznesen ni iz čega pred kreature bez značaja koje su sve što imaju od sebe udelili njemu. A i to je manje od ništa. Uskoro će aplauzi postati beskrajni, vrsta svojevrsne masovne tapšačke ode raba božijih nesrećniku premetnutog u natčoveka.

Taj bi prorok morao da traži za sebe sve više i sve veće počasti svuda gde se nađe, sve poniznije divljenje pred apostolom dobrote, bezgrešnosti i herojstva. I to će dobijati kao Kvazimodo presvučen u Apolona, rugobni i posrnuli stvor koji tek očekuje za sebe epove, ode i spomenike, čitavu jednu oskrnavljenu zemlju pretvorenu u monument ništavilu.

No ipak, taj san o kultu mogao bi da se raziđe u ružnom, samrtnom košmaru, koji Narcis ne ume da vidi jasno, ali ovo je ipak njegov Tauer. Ubiće ga stvarnost, dnevna svetlost, ono što on jeste a ne može da sakrije, niti ume da vidi. Nije on Vlad Cepeš, večno živi komšija iz Transilvanije, samo mu je sličan. Svako ga svanuće izlaže pogledima začuđenih ljudi prepadnutih od pojave stigle niotkuda, kojoj se iz nepoznatih razloga dive, videći u njoj razloge svog spasa i neizbežne propasti.

I pored toga nemaju kuraži da prestanu sa glupim pljeskom, pa kažu sebi i njemu: idi bre u materinu, sada i zauvek, šta ja to činim sa sobom? Imam li decu i braću, vide li me komšije i prijatelji kako se savijam i gamižem pred kukavnim reptilom? Imam li ja još bilo koga, bar još malo vremena da se vratim ljudima. Ili nestajem u glibu zajedno sa svojom mrtvačkom iluzijom?

Sve više podanika postavlja sebi takva pitanja a nema ko da im odgovori. Odgovor bi, ako ostanu tamo, mogao da izostane, a to bi značilo da više nemaju sliku u ogledalu.
Zbog toga je neopisivo važan dolazak Vuka Jeremića i ostalih u dvor. Nisu išli da se biju, ta ideja je nastala na vrhu piramide laži. Došli su na poziv žustre mržnje tamo gde se mržnjom vlada.

Oni koji mu klanjaju, veruju da su jurodivi naša istorija. Niko sa potpuno čistom, niti sasvim uzetom pameću nije ovde bio nosilac krune. Sve do danas.

Videli smo ovo, iako smo znali. Uvek se treba uveriti, makar još jednom. Njihov predsednik još nikada nije uhvaćen u istini. Plašljivi đido, koja se drži izmišljene hrabrosti, uveren da svita ne primećuje jad koji mora da vidi svakoga jutra. Mitoman koji izmišlja sve svoje podvige, jer podviga nema, socijalno zapušten tip nesposoban da razume sebe sa drugima.

Nemoćan je pred ljudima koji mu pokažu svoju celovitost. Skrušen i prepadnut, konfuzan, neotesan i potresen, na stalnoj granici plača i euforične galame.

Sve to pokazuju snimci razgovora u predsoblju dvora.

Dva dana kasnije javio se da kaže kako snimci nisu tačni, a samo ga je lična hrabrost spasla linča. Kobre su sačuvale Jeremića teške ruke vladara.

Svi oni koji su videli svog boga u skupštini i odrali dlanove od puzanja, morali su da opaze groznu nagotu, podgojenost i nadutost svoje slepe ljubavi. Jeremić je rasturio njegovu kozmetiku koja možda više nema značaja. Uzaludno je malterisati oronulu straćaru i kititi je lampionima.

Oni koji su se bojali, videli su da nema razloga za strah pred strašilom koje drhti.

Vuk je prepao Vučića i doveo ga do zova divljine i besa pretvorenog u užas. A želeo je samo da pita takvog domaćina: čoveče, jesi li ti normalan?

Da jeste, rekao bi da nije. Suviše je kasno za takvo pitanje. Dvor nije adresa gde se ono postavlja.

Kad se ponovo nađe nasamo sa svojim dresiranim gomilama, dobijaće aplauze koji ne prestaju. I moraće da veruje samo toj izmišljenoj slici o ljubavi. Ali nje nema, niti je ikada bilo. Aplauz je samo glasni ostatak atavističke mržnje.

Komentari

Vaš komentar