Oliver

Ljubodrag Stojadinović 20. jan. 202109:50 > 09:5264 komentara
Podeli:
Izvor: AFP / Saša Đorđević

Na velikom bilbordu piše: Oliver živi! Neka to bude posmrtni mit o večnom postojanju, bez toga drugih mitova i nema. Kako vreme ide Oliver Ivanović sve jače steže za gušu svoje dušmane i od toga oni ne mogu da se brane. Ponekad se oglase nemuštim govorom i negiraju bilo šta povezano sa mržnjom koja vodi do streljanja. Zločin koji ne prestaje traje pune tri godine i četiri dana, i svaki od tih dana bio je samo nastavak smrti.

Za sve oni koji su ga mrzeli živog, odjednom je postao posmrtni prijatelj, izložbeni predmet na licemernom pogrebu. Iz svoje bestidne emotivne travestije dovezli su ga u Beograd, našli mu ponižavajuće mesto na groblju zaslužnih estradnih građana, uvereni da su tamo zakopali i sve što im je ostalo od nekadašnje savesti. Udomili su veselu udovicu, našli joj državni posao. I ona je počela da govori njihovim jezikom, puna razumevanja za pokušaj da se izbriše iz pamćenja 16. januar 2018.

Pročitajte još kolumni:

Na dan sahrane, vlastodržac je otišao na mesto zločina. Padala je neprijatna januarska kiša koja ga je ravnodušno navodnjavala, i on je tamo stajao kao gipsirano krivo drvo i očajna žrtva tuđe smrti. Notorni Marko Đurić, službeno podaničko lice koje je smislilo strašni spot, u kome je Oliver najveći neprijatelj Srba i Srbije i Kosova u Srbiji, pokrio se ušima, i postao novi najbolji prijatelj porodice. Taj stvor nikada nije imao osećanje srama, i godinama je bio blesan u kosovskom dramoletu, govoreći samo ono što nije imalo nikakvog smisla. Idealni seiz svoga gazde: mrzi i u isto vreme negira mržnju, voli i odriče se svake emocije za jedinu ljubav pred kojom se savija kao crv, i koja ga je odvela u Vašington.

On bi morao da zna šta se dogodilo i zašto, ko je pustio spot kao nastavni film za streljanje Ivanovića. Ili bar da zna ko to zna.

Naprednjačka sekta, Srpska lista, neubedljivo se odrekla svoje strastvene mržnje prema Oliveru. On je otkrio sva njihova zmijska gnezda u kriminalnim sindikatima i kvario im poslove, tvrdeći da su takvi Srbi najveća opasnost po Srbe na Kosovu, i da vodeće hulje među njima određuju šta je rodoljublje, čast i poštenje a šta izdaja.

Nema nade da su mu to oprostili, pa je državna sahrana u elitnom groblju bila patetični obred prostačkog cinizma, uvreda za pokojnika i čitav njegov život.

Oliver Ivanović nikada nije želeo da bude jedan od njih. Aca Srbin, kome je onako glupo klicao vodeći pajac Marko, nije želeo Olivera za lidera bilo čega. Njemu su bili potrebni servilni podanici, priprosti, zadivljeni urlatori i tapšači, ulizice iz rulje uzdignuti u sitne vođe rulje. Oni su postali skupljači harača i gospodari života i polusveta na severu Kosova.

U predsmrtnom rodoslovu i posmrtnoj istoriji Olivera Ivanovića i zločinu koji nikako da se završi, postoji sumnjivo lice – Milan Radojičić. Njega je vladalac svojom neobjašnjivom milošću učinio nesumnjivim. Bio je na poligrafu, lako prošao, i dokazao svoju nevinost. To je Vučićeva presuda, nastala pošto je lice osumnjičeno za učešće u zločinu, uteklo ispred prištinskih vlasti pravo u najtopliji zagrljaj Srbije.

Posle toga je sve zaustavljeno, niko odavde ne traži ubice i njihovog gazdu. Oliveru bi moralo da bude dovoljno što leži negde između Badže i Šabana, i što su mu smrt oprostili oni koji ga mrze. Pokojnik se snažno opire i prepada svoje ukoljice. Teško je svakoga dana ispirati krvave ruke, nema takvog sapuna. Kako godine prolaze, on je sve veći i strašniji, nije ga moguće ponovo ubiti u aleji zaslužnih.

Režim u Srbiji nije spreman za tako upornog i žilavog Olivera, koji iz jakog razloga ne odustaje, i kao da ne dopušta da još jednom bude zatrt, ubijen, zaboravljen i zataškan. Zbog toga i ona poruka na bilbordu ima smisla, bar kao podsećanje na odnos između beskonačnosti i prolaznosti. Smrt je večna a Oliver živ, na takvu misao oni kojih se njegova smrt tiče ne mogu da pristanu, jer im iz nepoznatih prostora dolazi strah od koga nema bežanja.

Nema ni istrage, ali Srbija se gradi a neimari zarađuju. Firma za nisku gradnju u kojoj su suvlasnici Milan Radojičić i Zvonko Veselinović, dostigla je lanjske godine obrt od više desetina miliona evra.

To mora da bude cena nečega, monopol koji vodi do nove srpske elite. Oni su elita, nova kasta ovog doba, bogati lideri društva, ljudi koji su nečim velikim očarali vlasnika poligrafa. I sada ih okupljene drži zajednička strašna tajna.

Oliver je ćutljivi, uporni tužilac. Vreme provedeno na drugoj strani postaje beskrajno, a on i dalje iz svog sveta gleda ubice pravo u oči.

Komentari

Vaš komentar