Gvozdeni krst

Ljubodrag Stojadinović 03. avg 202210:03 > 12:4123 komentara
Podeli:
Izvor: Ilustracija/N1, Lazar Lazić

Đuka je neustrašivi glasnik ratničkog nebeskog naroda i tviterski vitez srpskog Kamelota. Njega je Vučić proizveo u ovna među ovcama, srednjevekovnu spravu za razbijanje okovanih vrata i zidova. Kako zidovi trpe takvu glavu, još nije poznato u završnoj fazi uništavajuće radikalske vladavine.

Tako tvrda naprava potrebna je vladaru makar kao ilustracija paradoksa: gospodarimo uprkos svima a sa ovakvima. Sa njima a sa kim bi? Drugačije, niti bolje niti gore nemamo. To smo mi, antisrpski radikali! Đuka je prototip arijevca srpskog sveta, klon koji će se tek umnožavati po natalnim merama vladajuće estetike u kojoj će slični rađati iste.

Pokazuju ga puku kao manekena naše kukavičke nasilnosti, idealnu građu za proizvodnju budućih ljudi koji će činiti novi vrli svet iz koga je iskorenjen život. Kad svi budu ličili na Đuku, to će biti kraj evolucije. Posle toga nema ničega.

Pročitajte još kolumni:

Đukanović je sudija, tužilac i branilac, medijski mag, nosilac baklji i vođa bakljade. Podložan dresuri koja bi morala da bude dokaz da se takav primerak ne da dresirati. Nije još odlikovan koliko je poznato, zasad hoda okolo bez gvozdenog krsta. Služi ideji koja je odvojena od svake zamisli o cilju. On je čuvar ledene vatre koja tinja na mestu odakle izvire neobjašnjiva moć. Đukanović sve to razume kao zasluženi dar koji deli sa svojim gazdom, i tu se ne oseća kretanje vremena. Sve je počelo sa njima, tako će se i okončati, zamrznuto u ledenom dobu.

Takve slutnje nisu dovoljne za čitanje nove istorije Balkana, ranjenog prostora koji je oštećen nepravednom raspodelom zasluga i ishoda. Đuka zna kakav je to raspored. Do njegovog uma nekako je stigao pa se tamo fino ugnezdio i razorio sve drugo zavodljivi pojam iz Putinovog obrazloženja agresije na Ukrajinu: denacifikacija. Šta mu je uopšte to? Spržena zemlja, desetine hiljada mrtvih, porušeni gradovi, 8 miliona izbeglica. Imperija udara gde želi, opravdanje je samo analogija koja se ne drži logike. Nešto kao gašenje malog ognja opštim spaljivanjem.

Kako je to shvatio Đukanović, istaknuti mislilac Vučićeve ere? Kao dobru priliku za agresivnost kukavice. Takav mu je i gospodar. Ratne trube, zurle i tapani, bubnjevi i pretnje usahlom snagom. Nećemo ratovati, a možda i hoćemo, ali ćemo pobediti. Potrebna mu je bilo kakva pobeda, makar i u boćanju. On zna da su ratni pohodi neostvariva zamisao, a dobro bi mu legao jedan maršalski šinjel, nedostaje mu samo ratnička slava da bi se potpuno oblikovao.

On to želi, Đuka zna kako. U svojoj izmaštanoj akciji veruje jedino u snagu koje nema, u transfer ruske sile koja nije moguća, u pohode koji su mitomanska iluzija vrhovnog. U slavoluke čiji će biti svedok, učesnik i graditelj. Na sigurnom putu do besmrtnosti, zaklonjen bunkerima od slame, blata i smeća. Njegovo je da ponudi ideju, to je ono što pokreće. Bez lucidne zamisli poduhvati su mrtvi. Najbrže se ostvaruje ono što se čini nemogućim. Recimo, pohod za prevaspitavanje Balkana, na čijem će čelu biti njegov srpski Bonaparta, koga je lično molovao svojim odama.

Bila bi to potpuno nova istorija Balkana, detonacija bureta baruta sa proruskim srpskim trupama koje bi pronosile Z od Triglava do Đevđelije, pa ognjem i mačem počistile naciste svuda okolo, a njih su već popisali Đuka i Vulin. To bi bili svi koji nisu oni i ne liče na njih. A ne lični niko.

U svom burnom razvoju, Đuka se pretvorio u mlađeg i nešto mršavijeg Šešelja, sa malom razlikom jer je Šešelj bio opasni klovn, šoumen na zgarištima, otac moderne Vučićeve Srbije. Đuka je prikraćen za neka svojstva koja omogućuju misaonu kreativnost, pa pohod beogradskog osvajača nije smislio sam. Za to mu je ipak bio potreban vrhovni um, bez takve podrške Đukina ratnička misao ne bi postala simbolički deo nacionalne strategije. Apetiti ovdašnjeg krunskog ratnika nemaju granica, kao ni srpski svet.

Zamisao advokata Đukanovića koja menja sve, živela je sasvim dovoljno i nije je ugasila javna maloumnost. Đuka je morao da se izvini. Ne nije to on, nije tako mislio, taman posla. Samo se šalio, hteo je da podbode ove mekušce iz „kruga dvojke“ koji preziru sve što je na drugoj strani pruge. Da malo osnaži ratnički duh mekanih Srba otežalih od špricera i pljeskavica, kojima čak i jedan takav tip deli pouke i planira ratove.

Izvinio se Vučiću, pravom autoru osvajačkog plana, izbegao da bude Švejk, ostao je samo opasni zvekan. Vladar bi morao da denacifikuje svoju sektu, i krene od sebe i svoje strašne biografije. Đuka ostaje upamćen kao moler koji je krečio prostorije lutrije u gluvo doba, nosilac prve baklje u pirovanju bande za vreme vanrednog stanja. I borac protiv nacizma na Balkanu, a za takav poduhvat nije potreban pohod.

Juče je sedeo u parlamentu kao predstavnik osvajačkog naroda.

Vaš autor je, tragajući za prirodnim ishodom ove teme i novim rastinjem među fanaticima, pogledao deo skupštinske priredbe. I to taman kad je svoj besmisleni a udvorički borbeni govor o jednom vođi i jednoj volji držao član penzionerske stranke, zasad najmlađi iz dinastije Krkobabić.

Zna li neko koliko ih ima? Malo šta može Đukanović bez Topalovića.

Komentari

Vaš komentar