Festival hulja

Ljubodrag Stojadinović 17. mar. 202109:58 > 10:1674 komentara
Podeli:
Izvor: Antonio Ahel/ATAImages/PIXSELL

Poslanik Martinović, je moj omiljeni javni prizor, zoon politikon u ograđenom prostoru. Zanimljivo stvorenje koje svojom pojavom izaziva nebrojene vizuelne senzacije i nedoumice. Mogao bi da bude bilo šta, junak svake sumorne priče, izvor straha, predmet podsmeha ili model za knjigu Umberta Eka o modernom dobu istorije ružnoće. No, možda je već kasno za takav uvid u predmetno biće, Eko je otišao na drugu stranu.

Ne mislim naravno na lik strašila kao predmet ovog ogleda ili njegov odraz u vremenu. To je stvar tvorca i njegovog kalupa. O sasvim drugoj stvari je reč: ružnoća, koju oko sebe širi Martinović Aleksandar, opipljiva je stvar; ne sasvim u domenu simetrije ili estetike ili bilo čijeg ukusa, ili merila o dobru i zlu, pameti, gluposti i sličnim tricama. Taj šef naprednjačke poslaničke grupe sačinjen je na sasvim poseban način, u haosu neželjene tvorbe. Uz ošljarski posao klesanja i lomljenja i teška pijanstva božijeg kipara – iskakanja iz bilo koje dobre slučajnosti, – ispalo je to što jeste. Na lošem materijalu se nije štedelo, a rugobnost dolazi iz svega što je u tom fenomenu moguće, a na ovom mestu neopisivo. Pogledajte uostalom, bar još jednom.

Pročitajte još kolumni

Nastao grešnim začećem i neprirodnim ukrštanjem Šešelja i Vučića, Martinović je uvežbavao svoju poniznost, ili odbojnost prema obojici. Kako kad, prema potrebi i instinktu opstanka na radikalskoj deponiji. Na osnovu nepouzdanih nagona koji su ga vodili. To je njegovo prirodno stanište, iz radikalskog bunjišta je sipao pomije na Vučića, pokušavajući da kotrlja „r“ kao vojvoda, pa mu je taj šprahfeler kasnije postao deo oralnog šarma, sredstvo posebnog opita u erotizovanoj verziji politike. Postao je prvi zavodnik i superstar naprednjačkog legla, javni nadriveštac i lutka o koncu, pajac i igrač na žici za veselja i opela u parlamentu.

Kad je došao kod Vučića morao je da poliže bljuvotine koje je sipao na njega, i da smisli kako da ga sačuva od sebi sličnih. Oglancao je svog idola, video u njemu božanstvo po svom liku, izljubio skut, priznao da je najmanje jednom bio magarac. I postao grupovođa sebi sličnih, mada mu niko nije bio ni blizu. Takav je samo jedan.

Martinović je nenadmašan orator, praznoslovni Demosten sekte. Sve su to glasne maloumnosti uz preteće govorne ukrase, ali je bar u tome nekako ubedljiv. Kako inače biti uverljiv u zaumnim govorima? Teško je to objasniti dok ga ne čujete kako se napreže da izvuče esenciju iz svoje neograničene praznine. Tamo ne postoji ništa, i tada nastaje rafal od pretećih rečenica bez ikakvog smisla. Ali, to je jedino što se nudi, ružna mlada koja se pokazuje narodu u njegovom inficiranom domu, bolje od nje nema: krivonoga, žgoljava, klempava, krezuba, bez sisa, ali jebi ga, takva je. Model za strah, daj šta daš.

U svom novom ispadu, Martinović je pokušao da sve one koji prete režimu strpa u jednu vreću. U stvari, u tu vreću, o kojoj nadahnuto govori ovaj čovek, sami su se utrpali „Đilas, Marinika Tepić, pojedini takozvani intelektualci i takozvani slobodni i nezavisni novinari i te kako zavisni od pojedinih stranih ambasada i pojedinih tajkuna. Mi, kao poslanička grupa ‚Aleksandar Vučić za našu decu‚ šaljemo jasnu poruku domaćoj i stranoj javnosti, da ćemo sve te koji su sebe stavili u tu vreću, da udaramo po toj vreći najsnažnije, dok je ne pocepamo. I tako sprečimo rušenje države i ubistvo Aleksandra Vučića.“

Uh, naporno je navoditi sve ove misaone sekrecije, koje su na tragu jedne južnjačke pretnje: za Vučića život dajemo, ali i uzimamo! Ali u tome ipak gamiže neka ideja. Pre svega da se zataška očito: ako je bilo namere da se neko smakne, pa i vrhovni lično, to je banda nameravala da učini u krugu prijatelja. Zašto kod ideologa takve odmazde Kokeza, Hrkalović i Stefanović nisu u nekoj od vreća? Zašto u džaku nije Vučić, od koga Vučiću preti najveća opasnost?

Martinović, u ulozi toljage ne haje za procese, niti ih razume. Njegovo je da bije po vreći dok ne porazbija glave u njima, iako su snajperi na drugoj strani, među odanim prijateljima, njima se cilja najvažnija glava. Kako to sad odjednom? Da li zna kome pripada, da nije vreme da ponovo pretrči negde?

Vrećar govori iz straha da ga ne strpaju u neku od posvađanih grupa, pošalju na poligraf i proglase zaverenikom. Ko zna čiji je u stvari Martinović, stvor koji prima nekoliko plata za očuvanje naprednjačko-radikalske evolucije koja je odavno zastala. Od koga ih prima? Na svom zaustavljenom razvojnom putu, stigao je do gospodara džakova za mučenje, kao strašilo čiji je razum ishlapio u pokušaju da održi svoju nepostojeću pasminu. Ona se neprekidno obnavlja tako okamenjena. Ovde strahom vladaju oživeli radikalski oblici smrti iz Šešeljevog doba.

Njegov politički sin je samo čuvar paklenog ognja. A iz njega se Martinović pojavljuje kao znamenito lice moderne Srbije, prikaza posebne vrste iz skladišta jeze.

Komentari

Vaš komentar