Farma kod Ksenije

Podeli:
Izvor: N1

Vladari maštaju jedino o večnosti, i nikada, ni u čemu ne vide svoj kraj. To je sudbina koja nastaje posle opijanja zabludom o moći i gubitkom vida pred samim sobom. Ne postoji ništa strašnije od grdnog narcisa, njegova je zaljubljenost u sopstvenu sliku Dorijana Greja pokušaj da se zataška svetlost dana.

Zbog toga su i postojali snovi o hiljadugodišnjem Rajhu koji je simbolično izgrađen za sva vremena, a srušio se kao spomenik Luciferu, i još gasne u beskraju.

Kod nas se sprema fantastično putovanje u daleku budućnost, uz pokušaj da se zanemari svaka pomisao o kraju zablude. Možda je jedna od tih staza nekakva akademija, a u njoj iskusni dreseri i ribari ljudskih duša prave od mladih polaznika stranačke trupe. Takve bi formacije morale da bude spremne na sve. Šta je to sve? Možda sve što se može zamisliti u pohodima na očuvanje vlasti po svaku cenu.

Ideja o akademiji može da donese pomisao na teatar ili vojsku. Ili nešto sasvim novo u oblikovanju podaničke ekstaze. Umetnost drila ili dril sam po sebi, u svakom slučaju, posebna vrsta vežbi za misiju koja se ima odvijati po nekom uzoru ili bar gipsanom plemenskom totemu. Paralela sa pozorištem ili trupama zaslužuje da bude odbačena. Akademija vladajuće partije nije slična ni sa čim, niti je to moguće. Misija nastavnika i polaznika jeste sektaška tajna na nivou početne inicijacije, obredu vernosti koji predvodi Ksenija Vučić.

Pročitajte još kolumni:

I početak i kraj imaju u sebi ugrađeni etički nosač odanosti. U tome se moral mora razumeti samo kao ugrađeni stav i zadatak daleko iznad lične volje koja je poništena ponižavajućim imperativima. Nekadašnja vrednost oduzeta je kao balast u školi identičnog mišljenja, čime je otklonjeno i mišljenje kao sopstvena delatnost. Šta se onda događa, ako je misaona kreativnost u takvim idejama subverzivni dokaz nepodobnosti?

Moguće je da amputacija mišljenja predstavlja osnovnu ideju školovanja, ako je uopšte o tome reč. Socijalni inžinjering ubija nedoumice i sumnje, skepsa je razorno tkivo za svaku tiraniju. Sumnjaj u sveca i nećeš postojati. Otklanjanje sumnje kad su razlozi za nju neopozivi, jeste urgentni zahvat na onima koji najviše veruju. Upad u njihovu sivu masu koja se polako pretvara u kašu. U gomili mladih ljudi koji u ambijentu raspada još stoje pored oboženog nitkova, valja tragati za poslednjim fanaticima. Oni ostaju poslednji, ne pitajući za razloge zašto je nešto takvo kakvo jeste, i zašto su oni na tom užasnom mestu a ne neko drugi, ili niko.

Šta se može učiti tamo, ako već postoji celodnevni, slobodni, javni kurs manira na samom vrhu vlasti? Polaznici mogu da vide sirovost, neznanje i prostotu svojih vođa, njihovu bahatost koja uzrasta do mahnite osionosti. Da čuju jezik turbo estrade nastao iz smrti kulture u Srbiji. I osete uspon mržnje kao jedinog osećanja što ih drži pored uzora koji mrzi najviše i sa najviše strasti sve oko sebe, čak i one koji treniraju da ga zavole. Zašto im je onda potrebna akademija?

Juniori na kojima je budućnost koje nema, znaju šta treba da rade, ali ne znaju kako. Jedan od kaplara koji je već bio u akademiji i stigao do skupštine, još nije ni do kolena Rističeviću i Martinoviću. Trudi se da gordo izloži svoju poganu narav, ali nečega što je bitno tu nema. Ili je možda to željeni proizvod? Dečko je iz škole izašao misaono sakat, što jeste smisao programskog raspamećivanja. Posle besede o nužnicima i javnim kloakama koji su u doba Đilasa bili zapušteni, a sada ih je svojom magičnom rukom sredio vladar, uzviknuo je: živeo Aleksandar Vučić, živela Srbija! Ta govornička bravura oblikuje ga bar kao budućeg šefa odbora za beogradski klošmerl. Dok ne provali ogromna septička jama na kojoj leži unakažena metropola.

Na akademiji nema predmeta, predmeti su polaznici, mlado drveće koje više nije u stanju da se opire savijanju do patosa. Oni su po posebnim merilima došli u sabirni centar, koji je trening kamp budućih jurišnika. Čemu će ih učiti? Verovatno ničemu, neće ih učiti nego odučavati, pomagati im da zaborave sve što su znali.

Dril ne mora da bude surov ali jeste, sama okolnost da si tamo donosi tešku biografsku hipoteku za stare godine. Ko se ne bi stideo kad sve prođe, ako je ostalo bar malo sećanja na sebe?

Vežbaju ih kako da ga vole. Gledaju tu sliku pred sobom, slušaju govore, vide grimase, euforiju i potonuće, bes i ozarenost bez razloga, strah od svog odraza, strah od poraza, strah od mraka i spavanja, od potpunog ludila, života i smrti. Želju za divljenjem, slavom, pažnjom i sažaljenjem, plač nad sobom, ravnodušnost prema užasu. Laž kao stvarnost, istinu koja ostaje nepoznata, netaknuta i opasna.

Spasenje od njega, to je jedino što valja učiti.

Ali, pred takvim se prikazama, uz mehaničare razgradnje ljudi, pristaje na sopstveni nestanak.

Oni koji ne vide ništa, sanjaju svetlost kao košmar.

Komentari

Vaš komentar