Biti Marko Đurić

Podeli:
Izvor: Ilustracija/N1, Lazar Lazić

Možda je ekselencija koja ovu državu čini ponosnom u Vašingtonu, istinski i prvi majstor veštine laskanja. A možda i nije, ko bi ga znao! Ima tu dosta jakih, iskusnih ulizica, iz čijih misaonih i govornih aparata iskaču nezamislive ode posvećene nadljudskim svojstvima njihovog monarha.

Već smo se, bar u ovlašnim skicama, ovde bavili očaranim udvaračima, čiji su podvizi dostizali neslućene lirske visine i epsku zanesenost pred svojim živim spomenikom. Kitili su ga svojim umećem i činili dodatno rugobnim, uvereni da njihove ponizne pohvale stvaraju od prizora koji gledamo bez prekida, neodoljivu sliku idile, sreće i radosti. Ali, takvi svirači u zurle i daire, koji posvećuju neprekidne serenade svom Romeu, to što misle da osećaju posvećuju samo i jedino njemu, uvereni da ih čuje.

Laskanje ne presušuje ali ga nikada nije dovoljno. Dobija nove, fantastične stilske oblike, u njima je vidljiv sudnji napor tvorca da bude dostojan svoje patnje i ushićenja. U tome su se našli najveštiji dunđeri sopstvenog poniženja, verujući da se više niko neće sećati šta je bilo kad spomenik padne u njihovo blato.

Šta je to što ipak Đurić Marka bar za nijansu drži nad gomilom udvorica koje ne biraju ni vreme ni mesto da bi prosuli svoje ustajale i nesuvisle izlive emocija koje nije moguće definisati. Da li je to samo ljubav, zabluda o ljubavi, mitska iluzija o nadljudskom, konačno pripadanje proroku ili nešto još više? Deo života koji prevazilazi poznate okvire i zalazi u nepoznate sfere u kojima je laskanje prirodna ljudska odlika. Veština bez koje se ne može živeti. Ili je upravo ta osobina iskonska slika moći poglavice koji poniznost plemena realizuje kao silu?

Pročitajte još kolumni:

Na početku uspona, stidljive ode Marka Đurića su prolazile skoro nezapažene. Bile su samo deo neukusa za početne radove na zidanju kulta. On je bio jedan od mnogih koji je probao da se zavuče tamo odakle se ne izlazi. Zbog toga je uvežbavao svoju agresivnost u laskanju učeći na najgorim tuđim primerima, ali i gradeći svoj osobeni stil, želeći da se njegovo klanjanje odlikuje nečim novim.

Tako se, okružen članovima Srpske liste javio u neki živi program posle uspeha koji je proglasio na Kosovu, i bio komični horovođa urnebesnog kliktanja: Aco, Srbine!

Taj je usklik odmah postao lozinka tupavog i bezočnog udvaranja i predmet raznolike čaršijske sprdnje. Ali, konačno je Đurić od komičnog autsajdera i šampiona smešnog trčanja na Adi, badavadžije i manekena poraza koji pripoveda kosovske bajke, postao vrli pretendent na pristup u ljubavno gnezdo svog Apolona.

Bilo je važno da ga puste da sanja vlažne snove, i on se konačno našao tačno tamo gde je želeo. Nedostajalo je samo još nešto, ona nijansa koja bi ga izdvojila iz rulje zaslepljenih. On je vežbao ono što niko nije, često je promašivao, ali je umeo i da potrefi: vreme za pljesak.

Postao je tapšač koji sprema šake u praznom hodu, hvata zamišljeni takt da bi lupio dlanom o dlan tačno kada treba, u melodramskoj pauzi mahnitog idola. To je bio vrhunac pristupa, tapšanje uvek i svuda, u onom neuhvatljivom deliću vremena, uz pogled odanosti i zavodljivi osmeh - zbir signala koji se ne mogu ignorisati.

Tako je i postao ekselencija, ispisujući nove stranice ovdašnje diplomatije poniženja.

Pre dva dana Politika je objavila intervju sa Markom Đurićem. Povod? Nema povoda. To je Marko Đurić, neopisivi biograf svoga tvorca.

Svoju veštinu laskanja je malo usavršio, očistio je od priprostih paralela, učinio je delikatnijom, uzdigao na nivo državničke fikcije i obavio jeftinim staniolom. Malo je ovde prostora da se navede šta je sve Đurić Marko onomad deklamovao Politici u slavu svog vlasnika. Ali je ipak postigao nivo poniznosti koji nije moguće lako nadmašiti: „Predsednik Vučić je promenio paradigmu i fokus srpske politike, i usmerio političku debatu sa jednovekovnih rasprava o ideologiji, identitetu i teritoriji na ekonomski i infrastrukturni, ali i tehnološki razvoj i napredak u defakto svim segmentima društva…Zbog toga smatram da je u prvom mandatu predsednik Vučić dao odlučujući doprinos izgradnji temelja nove podmlađene Srbije, koja je u nastajanju…“

U ovoj beskrajnoj praznini, ostaje isplaknuto divljenje za tvorca ničega. Moguće je skoro sve što je ovde nabacano razumeti kao prirodnu konfuziju ekselencije i njegovo uzbuđenje pred sjajem nove ode, ali ne i „izgradnju temelja nove, podmlađene Srbije koja je u nastajanju…“ Đurić nam govori o zemlji staraca koju njegov nedostižni svetitelj podmlađuje svojim uništavajućim ludilom i razdraganim hodom po grobovima. Podmlađena Srbija u nastajanju, to jeste priglupa, cinična omaška koja se može čitati i kao neželjeni podsmeh poniznog raba na vrhuncu divljenja.

Tako je Đurić Marko postao prototip ljudi robota, koji svojim servilnim lažima i poništavanjem svega što ih je činilo, drže u životu nakaznu silu koja će nas dovesti do nestajanja. On je nastao iz mehanizma koji sada i sam stvara, to je perpetuum mobile zemlje ulizica.

Ima nečega u onome što je rekao Tomas Man: najbrojnije žrtve u istoriji nisu proizvod otpora nego pristajanja.

Komentari

Vaš komentar