Ajmo na pivo, Vidojkoviću

Ljubodrag Stojadinović 02. jun. 202110:30 > 16:1156 komentara
Podeli:
ljubodrag-kolumna-51
Izvor: N1

Vlast nad nama je živopisni izvor smeha, zabave, prokletstva i nespokoja. Sebe shvata smrtno ozbiljno, groteska od koje je sačinjena, jedan je od izvora nestabilne moći. U opštem smislu poslove vlasti često obavljaju budalaste suklate, a upravo takvi vladarsku misiju drže kao neoborivi dokaz svoje natprirodne izuzetnosti. Moguće je da golemi nesklad između umišljenosti i stvarnosti donosi razloge za tvorbu posebne vrste humora u pokušaju da se razume negovani soj opasnih klovnova.

Na takvoj platformi je nastao i Kralj Ibi, lakrdijaš koji vlada tako što se opsesivno, posesivno i bez prekida obraća podanicima: narode moj!

Imati narod, smatrati ga svojim, čuvati ga od drugih i držati blizu sebe, mrzeti ga i prezirati dok nije počeo da misli, to je ideal tiranije. Nema posrednika, samo pitomi puk i ludi kralj sa svojom nestišljivom logorejom koja dobija sve apsurdnije, skoro fantastične oblike. I ne zaustavlja se ni pred kojim razumom.

Takvi i slična kraljevi, i drugi sumanuti primerci vladara, nastalih pukim nesrećnim slučajem, ili na drugi tragičan način, ne mogu da podnesu podsmeh. To je teško oružje koje razara njihovo glupo samoljublje i manjak duha. I dovodi ih do sumorne inferiornosti pred svakim kome je dato da misli, a ume da se smeje sebi i svima. Bez obzira na rang. Šta je to rang? Samo rezultat poretka po nepostojećoj važnosti, na truloj lestvici, među gorima od sebe. Bolji ne žele da budu na takvim mestima. To je izmišljena hijerarhija u slavu kreatura bez imalo smisla za bilo šta. To je izvor besmisla uzaludne moći.

PROČITAJTE JOŠ:

Zna li vladalac da je uskraćen za nužnu odliku koja bi ga držala među istinskim ljudima? Takav je kvar konačna presuda, neimanje smisla za smeh znači biti njegovim predmetom. Takav je samo invalid među onima koji misle, a teško razume sve osim sebe u retkim časovima prosvetljenja.

Njemu nije poznato ništa od toga, i u tome nalazi prednost i odatle dolazi okrutna besprizornost i odvratnost čak i prema vernicima koji mu aplaudiraju: „Gadite mi

se, da znate, i te kako mi se gadite!“ Njegov smisao za humor je sveden na usiljene trivijalnosti, kojima se smeju isti takvi, surovim prirodnim opitom lišeni prisustva duha.

Tako je vrh ovog režima, nemajući najvažnija osetila a baveći se ozbiljnim poslovima razaranja, zagađivanja i ubijanja poslednjih ostataka istinskog života, razumeo Marka Vidojkovića i Nenada Kulačina i njihovu satiru bez, kompromisa, odstupanja i oproštaja. Studio ove dvojice ozbiljnih trudbenika nije umiven niti oglancan, oni su odeveni kao momci kojima treba bar još jedno piće u periferijskoj pivnici. Njihov jezik je ciljano nesavršen i sočan, svaka psovka koja je bipovana deo je leksičkog folklora, ali i odnosa prema onima koji su nas okupirali bez milosti i razloga. Zbog toga ni u njihovoj zanatskoj lucidnosti nema milosti.

Satira ove dvojice momaka je nastala na zamisli u kojoj ne može biti uzdržavanja niti granica. Znam kako to ide iznutra, bio sam njihov gost najmanje dva puta. Sve što je njihov odnos prema režimu, ipak proizilazi iz dobrodušnosti Marka i Nenada, koji na čudan način vole svoje gadne teme, jer bi bez njih morali da ćute.

Negde na ovom mestu mogao bi da započne rasplet novele, koja je dvojicu autora emisije Dobar, loš, zao pretvorila u metu narajcanog režimskog čopora, ovlašćenog da poganim jezikom progona tumači parodiju kao antidržavni satirični čin. Subverziju koja ruši Srbiju i konačno sjebava njenog vlasnika. A sve je nastalo kao zadiranje u originalnu zamisao vladara da se javno bavi distribucijom mlevenog ljudskog mesa.

Svi smo videli Vučićevu bizarnu i jezivu priču sa navodnim ćevapima od ljudetine. Svoju ljudoždersku storiju, začinjenu osobenim mirođijama, taj pripovedač užasa je ponovio više puta, uživajući u svim nijansama svog izvornog sadizma. Ćevapi sa ljudskim mesom, to je njegov zaštićeni izum, sredstvo za širenje opskurne gastronomske ideje i straha sa njom. Neobjašnjiva egzibiciona igra satanskim sredstvima, nezamisliva ekspresija čoveka uverenog da je predsednik nečega.

Vidojković i Kulačin su na sve te izlive dirljivog, iskrenog, očitog i neobuzdanog ludila napravili parodiju, i ona je prirodni odnos satiričara prema nosiocu nacionalnog užasa. Tema koju nije moguće izbeći. Parodija je bila strašna sama po sebi, potpuno čulna, opipljiva. I u tome je njena vrednost. I naravno podsmeh nadrkanom poglavici, od čega nikakve odbrane nema. Zato je hor džukela koje su nasrnule na Vidojkovića, brzo priveden lancu i činiji.

Onda se javila premijerka, vođena tuđom voljom i svojim oporim, oskudnim jezikom. Nikada nije razumela o čemu je reč, a takav se podvig od nje i ne traži. Kasapski radovi gazde bili su originalni zahvat, putovanje u samo srce tame, i pokušaj da se iz nje izađe najmračnijim zamislima slabog uma. Rekla je za autore i njihovog gosta da su „tri budale, tri idiota“, koji su njenom predsedniku pripisali ono što nije radio niti je rekao. Jeli su nekakve ćevape javno, sprdali se sa samlevenim gazdinim ortacima. Čak su mljackali, kaže Ana a to je odvratno.

Šta su to Vidojković i Kulačin pripisali vladaru? Zapravo ništa. Nisu pravili karikaturu od njega, takva stvar već postoji kao hodajuće umetničko delo beskrajne nastranosti. Samo su pokazali ono što je bilo i jeste: orijentir za naše zaustavljene, zamrznute živote, koje smo lake ruke, bez odbrane i otpora darovali čudovištu.

Komentari

Vaš komentar