Ekselencija Lazanski

Podeli:
Izvor: Robert Anic/PIXSELL / Ilustracija

Lanjske godine je Lazanski Miroslav plivao u nekoj ledenoj moskovskoj bari za časni krst. Bio je to prizor koji je očarao nekadašnje kandidatkinje za lepotu devojku Srbije, ekselencija beše mnogima sudija. Njegove su estradne ambicije naglo usahle pred munjevitim uzdizanjem. Shvatio je da od izbora za mis postoji nešto mnogo zavodljivije, napustio je Vesnu od Vinče, okrenuo se prema svetlosti i video svoju ikonu.

Zaveo je gospodara svojim praznim šarmom, a on njega sklonošću da sebi bira  najgore. I sada predstavlja Srbiju u najvećoj imperiji na svetu, a to čini sa mnogo paravojničke krutosti, rascepljen između dva rodoljublja. Jednom, a možda i dva puta je video Putina, ruskog cara koji ga očarava više nego srpski, i on to rešava jalovim pokušajima da svojom neukusnom rusofilijom zaseje svako polje na kome niče legenda o istočnom grehu.

Pre nekoliko meseci hitno je došao u Beograd, u nameri da pripremi blještavi dolazak Vladimira Vladimiroviča, i da se nađe domaćinu željnom zagrljaja sa velikim ruskim medvedom. Ali, posle onog ponižavajućeg sedenja u magarećoj klupi kod Trampa, Vladlac je ostao bez gosta, jer je ovaj hladno počistio vodećeg manekena političkog promiskuiteta.

Onaj post Marije Zaharove, jeste legendarna i nenadmašna paralela Trampovog smotanog posetioca sa najskrivenijim predmetom lepote Šeron Stoun, simbol erotike sa negacijom svake privlačnosti, uz smrt političke i lične estetike.

Mislim da je zbunjeni ambasador probao da objasni šta je Zaharova želela da kaže a šta ne, naravno da nije mislila ono što smo pomislili svi. Nema ni govora o upoređivanju voljenog sa onom ženskom stvari! Čak je kasnije i dezorijentisani predsednik SNS-a tvrdio da su mu se lično izvinili Putin i Lavrov, i to u tajnosti. Moskva nikada nije objavila da takvo izvinjenje postoji.

Pročitajte još:

Naravno da Lazanski ima dosta posla u obrazlaganju krajnje nejasne pozicije svog predsednika. Gde ide, šta čini, šta namerava, gde se završava njegova spoljnopolitička  šizofrenija? Kome je Vučić prijatelj a ko njemu, ima li ih on uopšte? Kako se klatari na razmeđi dva neiskrena savezništva, ako se već polupobratim Si otresao njegovog neprijatnog navaljivanja.

Nije Lazanski taj format diplomate. On je karijeru gradio na podaništvu, kao i čitava ergela sličnih koja trčkara po svetu. U Moskvi je prihvaćen kao egzotični putopisac o krizama, pri čemu je uvek ignorisao ono što je najvažnije. Ali, to nema značaja za srpsku spoljnu politiku, ovde je najbitnije davno postalo marginalno.

Nemajući mnogo posla u velikoj diplomatiji, Lazanski je počeo da se bavi satirom koja se bavi njegovim prevashodstvom. Nije razumeo Pljiž i prilog Mićka Ljubičića, i pokušao je da opovrgne njegovu imitaciju kao netačnu. Ona je navodno zasnovana na ideji da se ambasador pod svetlošću škrte sveće smrzava u rezidenciji. Ali ekselencija tvrdi da to nije tačno, ima struje, bagatelno je jeftina. Skeč je izmišljen, čak se i ložač Ljova našao uvređenim.

Badava objašnjenje ljudi iz Pljiža: Slušaj bre Lazanski, to je samo duhovita igra, u njoj ima simbolike i stilskih rešenja koja su metafora mogućeg zahlađenja odnosa između Moskve i Beograda. Kapiraš? Ali, kome govoriti, kad je Lazanski duhovit kao kredenac. On naprosto ima saznanje o tome da je skeč nemoguć, jer nije tačan. Misli da je sve urađeno da bi autoru uveli u priču donaciju ruskih tenkova i eventualnu distribuciju ruske vakcije u Srbiju.

Ambasador smatra da je teško objasniti ljudima u Srbiji šta je satira a šta nije. Oni to zapravo ne znaju. Satira se može praviti ako u njoj postoji bar deo istine, tako je rekao, a ako je sve izmišljotina, onda nema potrebe za njom. Oni (Pljiž) su uradili nategnutu priču da bi pokrenuli pitanje zašto su ruski tenkovi isporučeni u vreme korone. Da ih nismo prihvatili, plaćali bismo ležarinu. Ovde mi je ovde toplo, rekao je. Plivaću ponovo za bogojavljenski krst. Dećki iz Pljiža su mi inače jako simpatični.

Mislim da je Mićko Ljubičić opširno objasnio Lazanskom šta je hteo da kaže. Da satira ne može da bude netačna, niti je posao njenog junaka da je opovrgava. To je literarni žanr zasnovan upravo na deficitu logike predmeta satire. U ovom slučaju Lazanski je idealna tema, čovek koji nije razumeo dve najvažnije stvari: šta će on uopšte tamo i čime se bavi? Ko ga je poslao u Moskvu i zbog čega?

Mogao je ovde da otpliva svoje na Adi. I niko mu se pod stare dane ne bi smejao zašto ga se ne tiču ozbiljne stvari koje prolaze mimo njegove visoke pažnje. I kako to da ne razume vic?

Kako? Pa nikada nijedan nije razumeo.