Kraljevi polomljenih televizora

Draža Petrović 04. feb. 202216:20 > 16:2381 komentara
Podeli:
Draža Petrović - kolumna
Izvor: N1/Lazar Lazić

Autokratija je danas pokazala pravo lice – napisao je Srđan Đoković u pismu koje uputio, ne Aleksandru Vučiću, nego Kraljici Elizabeti Drugoj, negde 10. januara 2022, i to je jedino pominjanje autokratije, ne u Srbiji, nego u Australiji, iz opusa familije Đoković.

Druge kolumne autora

Kao potencijalni lider australijske opozicije, Srđan Đoković, otac Novaka Đokovića, nikada nije imao aspiracije da bude lider srpske opozicije, niti da bude zabrinut za pravo lice autokratije & demokratije u Srbiji, te se Novak pre neki dan lično zahvalio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću za podršku u borbi protiv australijske autokratije.  

„Vi kao predsednik Srbije niste imali obavezu da mi pružite podršku, ali želim da znate da osećam veliku zahvalnost što ste stali iza mene i zauzeli se za mene, a sebe stavili u kompromitujuću situaciju“, rekao je Novak predsedniku Vučiću, ne znajući valjda od silnih treninga da predsednik Vučić koristi svaki zgodan trenutak da mu skoči rejting kod srpskog naroda, dok ga kompromitacija kod australijskog naroda uopšte ne zanima, jer, ko što je poznato, australijski narod nema pravo glasa na srpskim izborima. Osim ako drugačije ne odluči Republička izborna komisija, zvana RIK, kod koje ponekad mogu glasati i oni koji su RIKnuli.

Kvaka je u tome što predsednik i nije činio nešto bog zna šta veliko u slučaju Đoković da mu se treba posebno zahvaljivati na dva meseca pred srpske izbore, pa ne bi bilo čudno da je Novakova izgovorena rečenica bila zapravo Vučićeva rečenica: “Vi kao teniski šampion niste imali obavezu da mi pružite podršku, ali želim da znate da osećam veliku zahvalnost što ste stali iza mene i zauzeli se za mene, a sebe stavili u kompromitujuću situaciju”, mogao je reći Vučić, jer je susret Novaka i srpskog “Kralja šljake”, ponosnog otvarača subvencionisanih fabrika, zbog koga čak i Vijetnamci hrle da šljakaju u Srbiji, bio pomalo čudan onima koji vole Đokovića, a ne vole Vučića, dok je onima koji vole i Novaka i Vučića bio – predizborni bingo, dar koji je pao s neba sa avionske linije Melburn – Beograd, sa presedanjem u Dubaiju.

Dužnost predsednika i jeste da pomogne građaninu Srbije u nevolji – bio to Aleksandar Obradović, uzbunjivač iz Krušika, bio to Milan Jovanović, novinar, vlasnik poluspaljene kuće u Vrčinu, bilo to Novak Đoković, teniski majstor.

I predsednik je svima njima pužio podršku. Sem prvoj dvojici, al ko ih šiša kad ne znaju da opale bekhend paralelu.

Jedina sličnost između Đokovića i Vučića jeste što su obojica “Kraljevi polomljenih televizora”. Svojevremeno je Novak izjavio posle nekog svog velikog finala kako je “svestan svih polomljenih televizora u Srbiji”, šaleći se naravno, ni ne znajući da je apsolutni “Kralj polomljenih televizora” onaj s kojim je pre neki dan bio u direktnom prenosu na televiziji.

Srbi naime možda razbijaju televizore tokom dramatičnih teniskih finala, ali mnogo više bacaju televizore kroz prozor tokom dramatičnih direktnih prenosa konferencija za štampu. Tako da predsednik Vučić u tome vodi, jer je prema nekim statistikama, 68,9 posto građana Srbije svoj televizor razbilo zbog njega, 20,9, zbog Đokovića, a ostatak anketiranih je na pitanje: “Kada najčešće razbijate televizor?”, odgovorilo: “Nemam televizor od kad sam razbio već peti”.

Za to što Novak Đoković razbija tenis zaslužni su njegovi najbliži, ali postoji i ta teorija da je i za sve brljotine oko Novaka zaslužni isti ti najbliži, sastavljeni od osoba koje su po zanimanju „Stric Novaka Đokovića“, „Otac Novaka Đokovića“, „Askurđel Novaka Đokovića“, i „Tetka po babine linije Novaka Đokovića“, što je svakako zanimljiv opis radnog mesta i profesionalne orijentacije.

Svojevremeno, pre 13 godina, kada je u komentatorsku kabinu Nebojše Viškovića tokom meča Đoković-Nadal, upao Srđan Đoković i rekao mu: „Kako to prenosiš? Što samo hvališ Nadala?! Pa Novak je Srbin, valjda smo patriote!”, kolega Višković ubrzo je skinut sa Đokovićevih prenosa, posle je i napustio RTS. I to je godinama kasnije postala državna politika prema novinarima koji ne prenose dovoljno patriotski ili dovoljno naprednjački razne stvari zbog kojih se lomi televizor.

Novak ipak do dana današnjeg nije promenio svoj odnos prema Viškoviću, odnos je ostao korektan, što ukazuje da uvek treba praviti tu razliku između Novaka i onih iz njegove okoline koji ga povremeno uvale u neku impresivnu nepriliku.

„Mi smo 17 godina živeli u iznajmljenom stanu i pozajmljivali pare od zelenaša, sa deset do 15 posto kamate na mesečnom nivou. Dešavalo se da nismo imali ujutru novac ni za namirnice, prodali smo sve zlato. Deset godina nismo imali pare za dušek, spavali smo na trosedu preko koga smo prebacivali ćebad da nas ne bi boli federi. Uspeli smo bez pomoći države, ili bilo koga“,  pričao je jednom Srđan Đoković o državi i njima iz vremena kada je Novak počinjao, ali je u toj političarskoj otimačini oko Novaka, uvek podržavao vlast koja je Novaka podržavala tek kada je već davno prestao da spava na trosedu sa razdrndanim federima.

I ono kada je Srđan Đoković onomad govorio na predizbornom mitingu tada vladajućeg Borisa Tadića, pa i ono kada su odlučili da 60 dana pre izbora na tacni isporuče Novaka da se zahvali za podršku čoveku koji svoje mečeve dobija potpuno suprotno od Novaka – uglavnom potplati ili zaplaši publiku, sudije pa i skupljače loptica, Đokovići su zaboravili da je Srbija duboko podeljeno društvo na ivici međusobnog vatanja za gušu.

I da ako već nemamo predsednika svih građana, možda bismo mogli makar da imamo “Tenisera svih građana”, a ne tenisera kome se od podrške svih građana najviše sviđa podrška onog kome je to posao.

Vučićev najveći sportski uspeh bio je kada je pre koju godinu lupio bananu duplo nižem klincu na nekom predizbornom basketu u školskom dvorištu. To je bilo jače od njega.

Tako da Đokovići, mislite o tome.

 

Komentari

Vaš komentar