Aleksandrian open

Draža Petrović 22. jan. 202114:33 > 14:3475 komentara
Podeli:
Izvor: Ilustracija/N1/Lazar Lazić

Penzioner Mile Delić vratio je 5.000 dinara penzionerske pomoći predsedniku, onda je predsednik prošle nedelje vratio tih 5.000 dinara Miletu, pa će sad verovatno Mile da vrati opet 5.000 predsedniku, a onda predsednik opet da vrati Miletu.

Iz toga se da zaključiti da Srbija nema brine dok je Đoković u karantinu pred Australian open, ima ko će dostojno da nam zameni Noleta na turniru koji se konstantno održava u Srbiji, takozvanom Aleksandrian openu, gde se ne igra baš totalni tenis, ali se igra jedna igra koja se s tenisom rimuje.

Ta igra ima sve elemente tenisa, jerbo je i na Aleksandrian openu najvažnije da radiš isto što i protivnik – on tebi servira lopticu, ti njemu vratiš istu tu lopticu, pa tako unedogled, ko duže izdrži.

Pročitajte još:

Opozicija, na primer, proglasi štrajk glađu, ti isto proglasiš štrajk glađu. Pa ko duže izdrži.

“Opozicija” još devedesetih smisli emisiju Utisak nedelje, ti je ukineš, pa kad se ta emisija povampiri, uzvratiš Hit Tvitom. Pa ko duže izdrži.

Dake, čist tenis koji se rimuje. I dok Đoković na terasi karantina u Australiji igra kolo i slika se po ceo dan, predsednik se takođe slika na terasi Andrićevog venca, svog prirodnog staništa, i to sam objavljuje na Instagramu, da biste zaboravili svaki gram Jovanjice. I dok Đoković na terasi u Australiji igra Užičko kolo, predsednik na terasi Andrićevog venca igra Vrzino kolo.

Samo, dakle, nek je veselo.

Nema kod naprednjaka i tenisera – ko tebe kamenom, ti njega hlebom – nego ko tebe lopticom, ti njega lopticom, ko tebe kamenom, ti njega kamenom, ko tebe Utiskom nedelje, ti njega Hit Tvitom.

Ili, na primer, ako se neko požali da je prisluškivan, ti se odmah požališ da si još više prisluškivan od njega. To vam je kao što potoje oni ljudi kojima opišeš svoju dijagnozu, a oni vam odmah potom opišu svoju mnogo težu dijagnozu, iako su je zapravo izmislili, jer ne može nekom drugom da bude gore nego meni. Tačnije, ne može nekome drugom da bude gore nego predsedniku.

Kolumne Draže Petrovića

Stvar je, dakle, počela kada je predsednik otkrio na televiziji da je slušao snimke svojih prisluškivanih telefonskih razgovora. Slušao ih, dakle, slušao, te na kraju sto odsto zaključio da je pažljivim slušanjem samog sebe stekao dojam da je neverovatno pametan čovek. Svi međutim to znaju, pa je glupo bilo da otkrije da po ko zna koji put otkrije da je pametan, nego je mnogo zgodnije da tek četvrti ili peti put da otkrije da je prisluškivan.

Predsednik, jelte, nema mnogo prilike da sam sebe sluša, jerbo je stalno u etru. Etar je mesto gde živi predsednik, kad nije na terasi Andrićevog venca ili ne jede boraniju na Instagramu – uči se već i u osnovnim školama.

Više puta se predsednik iznenadio kada je video kako televizor izgleda spolja, jerbo je stalno iznutra, a sad se oduševio čuvši sebe kako lepo priča i mudro zbori na odloženo, sa istorijske distance.

Problem je nastao jerbo taj razgovor nije vodio ni Marić, ni Sarapa, nije ga ništa pitala Goca, nije mu pitanja na volej nabacivala Barbara, već je to organizovao neki neprijatelj koji nikada ne spava, nikada ne hrče, a pošto ne hrče, ima konspirativno ime Hrkalović, kako bi svi mislili da hrče. Šta sve, ljudi moji, nije u stanju da smisli neprijatelj kako bi se zakamuflirao.

I onda je u zemlji u kojoj on već punih devet godina svojeručno kontroliše sve službe – od komunalnih do službi bezbednosti – nastala totalna drama, ali je pitanje zapravo – aman, bre, ljudi, pa zar vam nije dosta celodnevnog prisluškivanja predsednika na svim televizijama, od jutra do mraka, od mraka do jutra, nego morate time da se bavite i u slobodno vreme.

-Momci, vaš zadatak je da svakodnevno celodnevno snimate predsednika – rekla je valjda jednog dana ta osoba koja nikad ne hrče, kodnog imena Hrkalović.

-Ura, dobili smo posao kamermana na Pinku! – viknuli su momci.

Drugo, broj osoba koje su se predsedniku uvukle pod kožu prevazilazi sve mogućnosti tradicionalnog čipovanja, tako da je predsednik odavno čipovano lice. A kad si čipovan sa tolikim brojem sumnjivih tipova, pardon – čipova, koji su ti se predano i marljivo uvlačili pod kožu, normalno je da svi u svako doba znaju gde se trenutno nalaziš, šta pričaš, šta sanjaš, šta buncaš i šta ti se dešava.

Treće, predsednik je odavno trebalo da na vrat okači onu tablu sa ulaza u samoposlugu: “Objekat je pod video nadzorom”. Neko ko non-stop organizuje svoje nadziranje i samoprisluškivanje, jer moramo da ga pratimo dok leti helikopterom, telefonira Grčiću za trafo-stanicu, spasava decu iz smetova, nosi džakove, jede vojnički pasulj, lupa banana osnovcima na basketu, maltretira Drobnjaka, zapravo nema šta da krije.

Ili ipak ima. Možda je problematika zapravo u tome što predsednik pod video nadzorom koji ostavlja utisak da nema šta da krije, ipak nešto krije.

A da bi čuli šta krije, moramo da preslušamo te prisluškivane razgovore. Koje nam verovatno neće ni pustiti da ih slušamo.

A da nam ih kojim slučajem i puste – ko će da sluša nešto što ne može ušima da sluša.

Tako da će se Aleksandrian open uspešno nastaviti u nedogled.

Komentari

Vaš komentar