Stiglic o Bregzitu i EU: Lekcije koje (ni)su naučene

Biznis 10. jul. 201615:16 > 11:05
Podeli:
Izvor: Wikipedia / World Economic Forum

Slavni nobelovac Džozef Stiglic analizira mogućnosti koje stoje pred Evropskom unijom nakon Brezgita.

„Na obe strane Lamanša politika sada treba da bude usmerena ka razumevanju kako je politički establišment mogao tako malo da uradi u rešavanju briga toliko mnogo građana“. Tekst sa sajta  project-syndicate.org prenosimo u celini; oprema je redakcijska.

„Varenje“ svih posledica referenduma u Ujedinjenom Kraljevstvu potrajaće dugo, kako u Evropi tako i u Britaniji. Najtemeljnije posledice će, naravno, zavisiti od odgovora EU na britansko povlačenje. Većina ljudi je na početku pretpostavljala da Unija neće „raditi u korist svoje štete“: na kraju krajeva, prijateljski razvod čini se da je u interesu svih. No, razvod može postati neprijatan, kao što mnogi i postanu.

Junkerov „model“?

Obostrane su koristi od trgovine i ekonomske integracije Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije i ako EU ozbiljno misli da je bolja bliska ekonomska integracija, njeni lideri trebalo bi da pokušaju da obezbede najtešnje moguće veze pod sadašnjim okolnostima. No, Žan-Klod Junker, arhitekta velikih šema Luksemburga za izbegavanje plaćanja korporativnog poreza, a sada predsednik Evropske komsije zauzeo je tvrdu poziciju: „Van znači van“, kazao je on.

Afetkivna reakcija možda je i razumljiva s obzirom na to da bi Junker mogao ostati upamćen kao neko ko je predsedavao početkom raspuštanja Unije. On tvrdi da bi EU morala biti beskompromisna, ne bi li odvratila druge zemlje od napuštanja Unije, nudeći Britaniji tek nešto više od onog garantovanog dogovorima unutar Svetske tvrgovinske organizacije.

Drugim rečima, Evropa ne treba da se drži zajedno koristima koje umnogome prevazilaze troškove. Prema Junkeru, nije dovoljan ekonomski prosperitet, osećaj solidarnosti i ponosa jer je neko Evropljanin. Ne, Evropu treba držati zajedno pretnjama, zastrašivanjima i strahom.

Takvo stanovište ignoriše lekciju koja se mogla naučiti i iz Bregzita i iz republikanskih predizbora u SAD: velikom delu stanovništva ne ide dobro. Neoliberalna agenda tokom poslednje četiri decenije može biti dobra za jedan procenat stanovništva, ali ne i za ostatak. Odavno sam predvideo da će ova stagnacija na kraju imati i političke posledice. Ta dan je pred nama.

Na obe obale Atlantika građani prihvataju objašnjenje da su trgovinski sporazumi izvor njihovih nesreća. Iako je preterano, takvo pojednostavljivanje je razumljivo. Pregovori o današnjim trgovinskim sporazumima vođeni su u tajnosti, pri čemu su korporativni interesi bili dobro zaštićeni, ali su obični građani ili radnici bili potpuno isključeni. Zato ni ne čudi da su rezultati tih pregovora bili jednostrani: pregovaračke pozicije radnika bile su dodatno oslabljene, a kumulativne posledice zakonodavstva oslabile su sindikate i prava zaposlenih.

Politička pobeda kapitala i osiromašenje

Iako su trgovinski sporazumi igrali određenu ulogu u stvaranju te nejednakosti, mnogo im je više doprinela promena političkog balansa u korist kapitala. Pravila u vezi s intelektualnom svojinom, na primer, povećala su moć farmaceutskih kompanija da podignu cene. No, svako povećanje moći korporacija na tržištu de facto znači umanjivanje realnih nadnica i povećanje nejednakosti što je postalo obeležje najnaprednijih današnjih zemalja.

Širom mnogih sektora dolazi do povećanja industrijske koncentracije, a otud i moći na tržištu. Posledice stagniranja i opadanja realnih nadnica u kombinaciji s merama štednje vode redukciji javnih službi od kojih toliko zavisi toliko mnogo srednje i niže plaćenih radnika.

Rezultirajuća ekonomska nesigurnost za radnike u kombinaciji s migracijom zakuvali su otrovnu smešu. Mnoge izbeglice su žrtve rata i represije kojima je zapad doprineo. Obezbeđivanje pomoći moralna je odgovornost svih, ali posebno bivših kolonijalnih sila.

S druge strane, iako bi to mnogi mogli da odbace, uvećanje niskostručne radne snage vodi ravnoteži nadnica na nižem nivou, a kada nadnice ne mogu više biti snižavane povećava se nezaposlenost. To je jedna od navećih briga u onim zemljama u kojima je loše vođenje ekonomije već dovelo do visokog nivoa opšte nezaposlenosti. Evropom, posebno evrozonom loše je upravljano poslednjih decenija, toliko da je prosečna nezaposlenost postala dvocifrena.

Slobodno kretanje unutar Evrope znači da će one zemlje koje su se bolje borile protiv nezaposlenosti očekivano završiti s većim brojem izbeglica od onog što bi bilo pošteno. Radnici u tim zemljama podnose trošak depresiranih nadnica i više nezaposlenosti, dok poslodavci profitiraju od jeftinije radne snage. Teret izbeglica, bez iznenađenja, pada na one koji su najmanje u stanju da ga nose.

Naravno, ima se još mnogo toga reći o koristi od unutrašnje migracije. To može biti slučaj kada je u pitanju zemlja koja obezbeđuje nizak nivo garantovanih povlastica (socijalnu zaštitu, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu). No, za zemlje koje pružaju pristojnu socijalnu sigurnost istina je suprotna.

Rezultat ovog pritiska na nadnice i rezovi u javnim servisima bili su „ubijanje“ srednje klase sa sličnim posledicama na obe strane Atlantika. Domaćinstva srednje i radničke klase nisu imala koristi od ekonomskog rasta. Oni razumeju da su banke uzrokovale krizu 2008; potom su videli da milijarde odlaze za spas tih banaka, a beznačajne sume za spašavanje njihovih kuća i poslova. S prosečnim realnim prihodom (indeksiranim prema inflaciji) za radnika s punim radnim vremenom u SAD-u koji je niži nego što je bio četiri decenije ranije, ne treba da bude iznenađenje to što su birači besni.

Alternative: Izbegavati jedne i prigrliti druge

Političari koji su obećavali promenu, štaviše, nisu isporučili ono što se očekivalo. Obični građani znali su da je sistem nefer, ali su ga videli kao još i više „namešten“ nego što su zamišljali, gubeći i ono malo preostalog poverenja u sposobnost i volju političkog establišmenta da ga ispravi. I to je razumljivo: novi političari deili su poglede onih koji su obećali da će svi imati koristi od globalizacije.

No, glasanje u besu ne rešava probleme, čak može i pogoršati političku i ekonomsku situaciju. Isto je tačno i za reakciju na glasanje u besu.

Što je prošlo – prošlo je, to je osnovni princip u ekonomiji. Na obe strane Lamanša politika sada treba da bude usmerena ka razumevanju kako je politički establišment mogao tako malo da uradi u rešavanju briga toliko mnogo građana. Primarni cilj svake vlade u EU mora sada biti rad na poboljšanju dobrobiti običnih građana. Još više neoliberalne ideologije neće pomoći. Moramo prestati da mešamo ciljeve i sredstva, na primer, slobodna trgovina ako je dobro vođena, može doneti veći zajednički napredak, no, ako se njome loše upravlja smanjiće životni standard mnogih, verovatno većine građana.

Postoje alternative sadašnjim neoliberalnim postavkama koje mogu stvoriti zajednički napredak, baš kao postoje i alternative koje bi proizvele mnogo više štete, kao što je Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo s EU koje predlaže Barak Obama.

Današnji je izazov naučiti iz prošlosti da bismo prigrlili prve i izbegli druge.

Nobelovac Džozef Stiglic (Joseph E. Stigltz) profesor je ekonomije na Univerzitetu Kolumbija. Nekadašnji je potpredsednik i glavni ekonomista Svetske banke i predsednik Veća ekonomskih savetnika predsednika SAD-a pod Bilom Klintonom. Godine 2000. osnovao je Inicijativu za dijalog o političkim strategijama. Autor je brojnih knjiga, od koje su barem tri prevedene i na srpski/hrvatski/bosanski jezik.