„Kad su mi stavili nanogicu upozorili su me da ne izlazim ni u hodnik zgrade u kojoj živim, bukvalno ne smem ni prag da prekoračim. Stan mogu da napustim bez odobrenja jedino u slučaju požara, zemljotresa ili neke druge elementarne nepogode. A za posao nekako se već snađeš. Iskoristiš godišnji odmor, uzmeš neplaćeno, otvoriš bolovanje... Ma, sve je bolje od pritvora u Centralnom zatvoru“, kaže u razgovoru za portal N1 Zemunac koji se već skoro pet meseci nalazi u kućnom pritvoru.
Iz razumljivih razloga insistira je da njegov identitet ne bude otkriven, a uslov za razgovor bio je da ne pričamo o krivičnom delu za koje je osumnjičen jer je istraga u toku. Jedino što nam je rekao u vezi s tim jeste da se „ne oseća krivim“.
Povezane vesti:
„Došli su po mene u firmu u kojoj radim, pa su me odande odveli u policijsku stanicu. Bio sam u samici, tu su me držali 48 sati, a nakon toga su me odveli u Palatu pravde. Tužilac je tražio da budem u Centralnom zatvoru dok traje istraga, ali mi je sudija odredio kućni pritvor, između ostalog i zato što nisam osuđivan. Advokat je rekao da idem kući i da ne izlazim nigde dok ne dođu da mi stave nanogicu. Došli su posle nekoliko dana, instalirali opremu i nekim uređajem mapirali nekoliko najudaljenijih tačaka u stanu, kao što su ulazna vrata, spavaća soba, kupatilo, terasa“, objašnjava sagovornik portala N1.
Pokazuje nam aparaturu smeštenu u trpezariji. Uređaj je bežično povezan sa odašiljačem, kolokvijalno rečeno „nanogicom“, koju nosi iznad članka leve noge. Nanogica je neškodljiva po zdravlje, gumirana i otporna na vodu i udarce, a svako nasilno skidanje nanogice automatski se registruje. Sistem elektronskog nadzora funkcioniše čak i kada nestane struja, sa autonomijom od 48 sati.
„Dobio sam svog poverenika iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, koji je veoma korektan, zaista ne mogu da se požalim ni na šta. U posetu sme da mi dolazi bilo ko i u bilo koje vreme, a jedino ograničenje koje imam je zabrana napuštanja stana u kome živim, osim na jedan sat svakog dana. Tih sat vremena koje mogu da provedem van stana moraju biti između sedam ujutru i pet po podne, a ja sam odabrao da to bude od 12 do 13 časova. Da prepolovim dan“, dodaje.
Šezdeset minuta bez ikakvih ograničenja
Svakog dana u periodu od 12 do 13 časova dozvoljeno mu je da napusti stan, a u tih šezdeset minuta ne postoje nikakva ograničenja.
„Mogu da idem bilo gde, ali uz obavezu da se vratim u stan do 13 časova. Izlazim dva-tri minuta kasnije, a obično dođem kući desetak minuta ranije, za svaki slučaj. Ukoliko mi je potreban izlazak iz stana van tog perioda, na primer odlazak kod lekara, pišem molbu sudiji, koji daje odobrenje za napuštanje stana. Ovo je mnogo bolja solucija od klasičnog pritvora, pa vodim računa o tome da ne prekršim neko pravilo. Ne želim da me vrate u pritvorsku jedinicu“, naglašava, ostavljajući utisak da je rešen da ne izgubi pogodnosti koje donosi kućni pritvor.
Na pitanje kako provodi dane u kućnom pritvoru, sagovornik portala N1 odgovara da je neplanirani višak slobodnog vremena iskoristio za krečenje stana, što je, dodaje, već bio planirao za ovo leto.
„Čitam, gledam televiziju, telefoniram… Vreme sporo prolazi, zato mi je dosta pomoglo to što krečim. Pre neki dan se desilo čak i da ne izađem iz stana u podne jer sam se nešto bio zaradio, pa nisam imao vremena da se istuširam i presvučem“, priča kroz smeh.
Tih sat vremena „slobode“ najčešće provodi u šetnji ili vožnji bicikla, to mu najviše prija. Obavi neku kupovinu, ponekad svrati na kafu kod rodbine koja ne živi daleko.
Život mu se, kaže, okrenuo naglavačke iako nije u klasičnom pritvoru. Nada se da će mu sudija na sledećem ročištu ukinuti i ovaj kućni, jer žudi za neograničenom slobodom. Svih 24 sata dnevno.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare