U Srbiji se danas obeležava 83 godine od nemačkog bombardovanja Beograda, čime je Drugi svetski rat otpočeo na tlu Kraljevine Jugoslavije. Istoričari su stava da se kultura sećanja na ovaj dan u našem narodu neguje, ali da bi mogla da bude izdignuta na viši nivo, posebno kada su u pitanju mlađe generacije.
Bez objave rata 6. aprila 1941. godine, u 6.30 ujutru sile Trećeg rajha napale su Kraljevinu Jugoslaviju. Iz nemačkih aviona na Beograd je tog dana izručeno 440 tona bombi.
U vazdušnom napadu ubijeno je hiljade građana i uništen veći deo centra grada, među kojima i riznica kulturnog nasleđa Srbije – Narodna biblioteka u kojoj je, nokon što je zgrada pogođena zapaljivim bombama, potpuno izgorelo oko 300 hiljada knjiga i nekoliko hiljada starih spisa.
Bombardovanje Beograda predstavljao je odmazdu Nemačke zbog vojnog puča 27. marta i obaranja namesništva i vlade koja je potpisala Trojni pakt, čime je Jugoslavija pristupila silama Osovine.
Napad, koji je označio početak Drugog svetskog rata na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, lično je naredio nemački kancelar Adolf Hitler 27. marta 1941. Odluka je poznata kao direktiva br. 25, a jedan od 13 originala ovog dokumenta od ove godine je u vlasništvu Srbije i trajno je pohranjen u Muzeju žrtava genocida u Beogradu.
„Šesti april je, u stvari, usledio kao odmazda za to što se desilo 26. i 27. marta. Naime tada je, nakon što je posle mnogo kolebanja jugoslovenska vlada prihvatila da pristupi Trojnom paktu, došlo do velikog otpora beogradske javnosti i čitave srpske javnosti u jugoslovenskoj državi, što je za rezultat imalo vojni puč i obaranje namesništva i vlade. Sam Hitler je u besu već 27. marta posle konsultacija sa vojnim i političkim vođstvom Trećeg rajha naredio da Jugoslavija mora nestati, a to zavereničko leglo, kako se isticalo za Beograd, treba biti kažnjeno i zbrisano sa lica zemlje“, kaže istoričar Aleksandar Životić, redovni profesor Filozofskog fakulteta.
Datum početka šestoaprilskog rata smatra se jednim od najvažnijih datuma u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji. Ovaj datum obeležava se svake godine polaganjem venaca na spomen-obeležja na ovaj perod uz podsećanje na značaj borbe protiv fašizma u Drugom svetskom ratu. Istoričari su stava da se kultura sećanja na ovaj dan u našem narodu neguje, ali da bi mogla da bude izdignuta na viši nivo, posebno kada su u pitanju mlađe generacije.
Interesovanja mladih okrenuta ka drugim sferama
Istoričar Aleksandar Životić za portal N1 kaže da je 6. april uvek zauzimao centralno mesto u kulturi sećanja i da spada u datume koji se obeležavaju i u javnosti su uočljiviji od nekih drugih, koji su takođe i te kako važni.
„Kad je kultura sećanja u pitanju, zaista taj kontinuitet obeležavanja 6. aprila i sećanja na žrtve, podizanja spomen obeležja, polaganja venaca, nešto što bismo mogli da označimo kao javnu istoriju jeste poštovano. Međutim, svakako postoje načini da se ta kultura sećanja neguje i da mlađim generacijama da ti događaji budu prijemčiviji. U digitalnom dobu u kome živimo, u kome smo izloženi različitim informacijama i dezinformacijama, kada je mnogo toga dostupno u virtuelnom svetu oko nas, treba se potruditi da na jedan moderan način to sećanje bude približeno mlađim generacijama koje će ga na taj način jednostavnije i lakše prihvatiti“, navodi.
Dodaje da današnje generacije nisu generacije koje mnogo čitaju i tragaju za informacijama u knjigama, te da sakljupljaju informacije na društvenim mrežama, po internetu gde nema nikakve suštinske proveru kvaliteta.
„Sve je na onome ko čita da li će prihvatiti određenu informaciju ili dezinformaciju i kako će se opredeliti da li je to istinito ili nije. To su izazovi savremenog doba, ne samo kada je u pitanju kultura sećanja, prošlost, već je to izazov sa kojim se srećemo u svim sferama života danas“, objašnjava Životić.
Istoričar Ivan Drljača navodi za N1 da su se kulture sećanja menjale kroz decenije, dodajući da je naša kultura sećanja prilično neprecizna i da se kreće od jednog do drugog momenta, a sve to, kako objašnjava, u zavisnosti od političke situacije u zemlji.
„Prvo kada govorimo o 6. aprilu, aprilskom ratu koji je počeo u noći između 5. i 6. aprila, on je završen nesrećno, kao što se na neki način očekivalo, jer su i politički deo vođstva zemlje i vojna komanda bili vrlo svesni toga da otpor Nemcima ne može dugo da traje. Taj otpor je ček trajao i kraće nego što su oni očekivali, svega nekoliko dana – do noći između 17. i 18 aprila kada je potpisana kapitulacija jugoslovenske vojske. Imajući u vidu da je posle 1945. godine nastupilo novo doba, govoreći jezikom komunističke istoriografije, taj šestoaprilski rat je stavljen u zapećak. Ne možemo da kažemo da se o tome nije govorilo i da nije isticano da je jugoslovenska vojska pružila nekakav otpor, ali prosto to je stavljeno na margine, imajući u vidu da je sam rat kratko trajao i da je završen porazom. Ono što je bitno kada govorimo o kulturi sećanja krajem osamdesetih i početkom devedesetih, posebno na samom kraju devedesetih godina, dolazi do jedne promene. Ta promena je vidljiva i u samoj istoriografiji zato što sa padom komunističkog sistema i u našoj državi i u okruženju dolazi do jedne promene vizure na čitav taj period koji se odvijao između dva svetska rata i u periodu četrdesetih godina, tako da to daje prostor istoriografiji da počinje da se bavi aprilskim ratom“, kaže istoričar.
Podseća i da je spomenik palim pilotima braniocima Beograda, u Zemunu, nedeleko od hotela Jugolavije, podignut tek u kasnim devedesetim godinama.
„Sama činjenica da je spomen-obeležje podignuto više od 50 godina posle aprilskog rata dovoljno govori o tome kakva je kultura sećanja. Sada mi imamo jedan momentum da spomenik postoji, da se ta kultura sećanja neguje, ali svakako jeste tačno da bi ta kultura sećanja mogla da bude izdignuta na viši nivo“, navodi Drljača.
Kada su u pitanju mlade generacije, one, prema njegovim rečima, ne znaju mnogo i njihova interesovanja su okrenuta ka nekim drugim sferama.
„Veoma je interesantna situacija da mi danas živimo u jednom okruženju, jednom društvu koje je informatičko društvo i koje nam informacije čini voma dostupnim. Dakle, upošte nije teško doći do informacija ili snimaka bombardovanja, ali ono što je bitno jeste da su to informacije koje ne privlače većinu mladih ljudi. I dok je sa jedne strane tačno da mlade to manje interesuje, takođe je tačno i da je ta tema manje zastupljena u školskim programima i u osnovnim i srednjim školama i da postoji prostor da se znanje dopuni“, zaključuje Drljača.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare