„Ukoliko otvarate bocu šampanjca, molim vas da to ne radite neposredno pre servisa“. To valjda čovek samo na Vimbldonu može da čuje, mnogi su se i nasmejali. Sedeo sam na Terenu 3, na kojem su novinarska mesta iskosa i odmah iznad igrača – skoro savršeno – i taman počinjao da uživam u sudaru Mire Andrejeve i Anastasije Potapove.

„Gde si ti??“, očitalo se na ekranu telefona. Trebalo je da znam da mir neće dugo potrajati. Obećao sam kolegama sa vimbldonskog radija da ću doći, zaboravio ko na smrt, a Cvija me je ne baš ljubaznim rečnikom podsetio.

Alehandro Davidovič Fokina je na 8-8 u super taj brejku sa Runeom odservirao servis ispod ruke, izgubio poen i meč, a posle izjavio: „Moramo da prihvatimo to što se desilo – us..o sam se i nisam hteo da igram taj poen“.

Kapa dole, majstore, pa tako i ja sada nisam farbao: „Zaboravio sam, dolećem“, napisao sam dragoj koleginici sa kojom već godinama sarađujemo. Nije bilo kasno, fino smo se ispričali, oduvek me fascinira kako se ovde održala kultura slušanja radija, a vimbldonski radio stvar je prestiža – fino smo proćaskali o Noletovom meču, mada sam se suzdržavao da ne baksuziram previše.

„Gde ste“, šaljem poruku posle Ukiju i Toniju. „Na treningu“. Da, odužilo se ovo, pa sam spucao i ja na Orangi, da vidimo Đokovićevo zagrevanje. Pre nekoliko dana nam je govorio koliko zapravo ima tzv. „pripreme za trening“ – tako su i sada Paniki i Miljan dobro izlomili Noleta pre nego što je uopšte i kročio na teren.

Njegov sin Stefan, uvek željan igre, bio je na terenu sve dok se Koko Gof nije pojavila, ali je ubrzo pronašao novi teren, sada tik do tate koji je primao savete Gorana Ivaniševića i Marka Panikija, a instruirao Čarlija Gomeza kuda i kakve lopte da mu šalje.

„Ne želim da trčim, prelenja sam, čuvam se za kasnije“, uz smeh je Sabalenka rekla Noletu, pošto je trebalo da prođe iza njega kako bi obavila svoje zagrevanje.

„Pošalji tati, odmah!“, rekla je majka jedne juniorke posle fotkanja s Đokovićem. Nešto ranije, Alkaraz je takođe obavio nekoliko fotki, a Iga Švjontek već je bila u režimu rada meča, pa je ljubazno, gestom koji moli, odbila jednu fotku.

Nešto više od pola sata na terenu i povlačenje Novakovo u odaje pred duel sa Hurkačom. Utom je Ribakina izašla da se sprema, a mi smo čekali još jednog čoveka.

„Kada završite treninga, imate li pet minuta vremena za intervju?“

„Za koga?“

„Za srpsku televiziju Sport klub“.

„Srpsku televiziju? U redu, bićete ovde?“

„Hoćemo“.

Strpljivo smo sačekali da Tomaš Berdih završi trening, sada je deo tima Jiržija Lehečke – iako u početku nije delovalo da će biti naročito rečit, na kraju je ispalo super.

„Uh, što volim kad sve ispadne kako treba“, ushićen sam rekao Urketu dok smo se vraćali s Orangija. Jer, ima dana kada ne snimiš ništa što treba jer se tako potrefi, kada svi potencijalni sagovornici odbiju, a neke ne uspeš ni da vidiš.

Zato valja ceniti ovakve trenutke i dokle god imam taj osećaj u stomaku, znam da i dalje volim što sam novinar. Još na Vimbldonu!