Zatvori

Gosti N1: Srbija gaji "privatnu" kulturu sećanja na ratove

Gosti N1: Srbija gaji "privatnu" kulturu sećanja na ratove Izvor: N1

Ne postoji vremenska distanca posle koje može da počne da se priča o nekim ratnim dešavanjima i stvara kultura sećanja, ali je neophodno da postoji politička volja za to, da se država suoči sa ratovima i sa svedocima tih ratova, ocenili su gosti N1. Srbija, kažu, gaji privatnu kulturu sećanja jer zvanično nije učestvovala u ratovima devedesetih.

Umetnica i aktivistkinja Noa Treister rekla je da kultura sećanja počinje sa političkom voljom. "Ako bude političke volje da se suočimo s ratovima, posebno da živim učesnicima ratova, onda će se naći način za to. Danas ima puno načina da se rade komemoracije, postoje najbolje prakse, ne morate da izmišljate toplu vodu, samo je potrebno da odredite ko će učestvovati u gradnji tog narativa", ocenila je Treister.

Govoreći o ratovima devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, Treister je rekla da Srbija ne može da gaji simbole rata, jer ona zvanično nije ni učestvovala u tim ratovima.

"Postoji kultura da se ljudi ne sećaju i da ne žele da se sećaju. Imamo ratne veterane koji čekaju 20 godina da se donese zakon o ratnim veteranima, kako bi mogli da ostvare svoja prava, imate izbeglice koje još uvek žive u nekim izolovanim krajevima", rekla je Treister.

Dodaje da ako se govori o kulturi sećanja, ne postoji zvanična politika sećanja, jer svaka opština ili grad ima sopstvenu ceremoniju sećanja, pravi sopstvene spomenike, u školama se o tome ne uči, tako da to postaje neka vrsta privatnog sećanja na ratove.

"To je zato što Srbija zvanično nije bila u ratu i ne želi da preuzima odgovornost što je slala te ljude tamo gde ih je slala", navodi Treister.

U Srbiji postoji kultura da se ljudi ne sećaju i da ne žele da se sećaju ratova devedesetih godina prošlog veka, ocenila je umetnica i aktivistkinja Noa Treister

 Metju Bosvel, predavač na Univerzitetu u Lidsu u Velikoj Britaniji, koji se bavi istraživanjem Holokausta, genocida u Ruandi i globalnom kulturom sećanja kaže da ne postoji rok kada o ratovima može da počne da se govori.

"U Africi su recimo, 10 godina posle aparthejda oni imali Muzej aparthejda, a ako pričamo o holokaustu, prošlo je skoro 50 godina posle rata dok se nisu stvorili uslovi da se o tome priča", rekao je.

Bosvel kaže da je zanimljivo da se kultura sećanja na holokaust dešava na različite načine u različitim zemljama. "Holokaust je ubačen u nastavni plan u školama u Africi. Tamo je teško pričati o aparthejdu, još je rano da se o tome govori, ali se zato može pričati o zločinima u holokaustu", rekao je Bosvel.

Prošle nedelje dvojica maloletnika iščupali su i polomili 47 nadgrobnih spomenika na jevrejskom groblju u Pančevu. Ovaj slučaj ponovo je otvorio pitanje odnosa prema žrtvama Holokausta i globalnoj kulturi sećanja.

"Mislim da to pokazuje situaciju u nacionalnim državama u ovim fazama kapitalizma. Imamo nedostatak posla, ljudi ne mogu da zadovolje svoje osnovne potrebe, a s druge strane potrebno je stvoriti identitet pripadanja određenoj grupi...Tako se to događa. Ako ljudi smatraju da nešto treba da uzmu, oni to i urade...Ponekad to eskalira u nasilje", kaže Noa Treister.

metju bosvel Izvor: N1

Bosvel kaže da se ispoljavanje nasilja prema mrtvima dešavalo u Poljskoj posle Drugog svetskog rata i da to nije ništa novo. Za nasilje u Pančevu on kaže da nije imalo odlike antisemitizma, ali je moglo da ode u tom pravcu.

Gosti N1 kao dobar primer negovanja kulture sećanja navode Nemačku.

"Nemačka je uvek primer koji ljudi daju, oni su zaista stvorili kulturu sećanja, ali te stvari počinju na političkom nivou. Ranije smo imali suđenja, a kasnije memorijale, muzeje. U školama se učilo o tome...I Nemačka je u očima sveta zaista rehabilitovala sebe, jer se suočila s prošlošću i nije pokušavala da je izbegne", kaže Bosvel.

S druge strane, dodaje, Nemačka je otišla u drugi ekstrem, jer je previše fokusirana na prošlost i promiču joj neke stvari. "Ona bi trebalo da prestane da se toliko bavi prošlošću, jer su došle nove generacije koje nemaju nikakve veze sa holokaustom, mora da se ide napred", dodaje Bosvel.

Noa Treister napominje da je digitalizacija u ovoj oblasti neophodna, jer je njena velika prednost dostupnost infomacijama.

"Prednost digitalizacije je dostupnost, više ljudi može da pogleda dokumentaciju na internetu, istraživači ali i obični ljudi, mogu da počnu da dele podatke. Tu su arhive, državne ustanove...Zatim postoji drugi nivo, na primer mi sada radimo na prikupljanju svedočenja i pravimo digitalnu arhivu koja će biti kao društvena mreža", objašnjava Treister.

Govoreći o Starom sajmištu, gosti N1 smatraju da se odluka o memorijalu i zakon ne mogu doneti bez javne rasprave o tome.

 "Lično imam problem s tim zakonom, jer mislim da zakonom ne može da se utvrdi ko su bile žrtve a ko počinioci. U čitavom svetu imamo parlamentarni sistem koji je zasnovan na klijentelizmu. I ko je taj ko može da kaže ko je bio odgovoran za nešto, postoji arhiva, dokumentacija, problem je kada se bez ikakvog javnog diskursa donese neki zakon", smatra Treister.

To je proces kroz koji su prošle različite organizacije, kaže Bosvel i dodaje da je javna debata morala da se održi.

"Preživeli su recimo jedan deo koji mora da se konsultuje, da se njihov glas čuje...Problem na sećanje na holokust je što ne postoji zajedički pogled, nema jednog mišljenja...Tu su i političari. To su teški razgovori ali morate o tome prvo da pričate, kako bi taj memorijalni centar trebalo da izgleda", rekao je Bosvel.

Izvor: N1

Komentara 9

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

Poslednji komentari

Bojan

Moramo da se pomirimo sa tim da smo bili agresori.... nisu nas bosnjaci napali nego mi njih.... ej ljudi dozovite se pameti

10 13

Juga

Osvesti se čoveče! Ne nasedaju ozbiljni ljudi tako lako na propagandu. Nauči definiciju građanskog rata prvo, pa onda sudi o agresorima.

2 2

Mitropolit Jovan

Pa, ako ste vi napadali te Bošnjake, red je da odgovarate?! Lepo od vas što ste se prijavili. Sada samo treba da odete do najbliže policijske stanice, da date izjavu o svojim zločinima posle čega će vam podrediti pritvor koji će trajati do sudjenja. Neće te čekati na sudjenje kao u Hagu 13 godina ali imaćete sasvim sigurno vremena da u bajboku okajete svoje grehe. Srbija nije učestvovala u ratu ali je pomagala srpske vojnike u svakom smislu. Vi, ako se osećate krivim, umesto što ovde prosipate demagogiju, izvolite, prijavite se.

6 8

* Sva polja su obavezna

Izdvajamo