Zatvori

Čutura za SK: Brat je oslonac, reprezentacija trn u oku

Čutura za SK: Brat je oslonac, reprezentacija trn u oku Izvor: Davor Čutura, Limoges handball
Davor Čutura

Davor Čutura je jedan od onih ljudi čija vrednost se više prepoznaje van granica Srbije nego u njegovoj sopstvenoj zemlji.

On i brat Dalibor su, bez preterivanja, legende ASOBAL lige. Davor je igrao i u Kataru, doprineo tamošnjem rukomentnom bumu. Brojke govore da je nesumnjivo jedan od najboljih golgetera u istoriji španskog rukometa, ali nikada nije dobio pravu šansu da svoje majstorstvo dokaže i u dresu sa nacionalnim grbom.

Imao je mnogo toga da nam kaže, pa da ne dužimo priču...

Trenutno igraš u francuskom Limožu, kako si se snašao i kako ide?
- Da, od januara sam u Limožu.
Relativno mlad,ali vrlo ambiciozan klub, koji iz godinu u godinu napreduje u svim pogledima. Samo mogu da kažem sve najbolje o dosadašnjem iskustvu ovde, svi su mi izašli u susret, pomogli da moja adaptacija za tako kratko vreme bude uspešna, ekipa je dosta napredovala od mog dolaska, što je za mene velika satisfakcija. Grad je vrlo komotan za život, trener je Nenad Stanić, kao i dva saigrača Nikolić i Mandić koji su iz Srbije, Bogdan iz Crne Gore, iz košarkaškog kluba tu su Dule Vujošević sa asistentom Rebićem, Prepelič iz Slovenije, tako da se više nego lepo družimo...
Mada, ova sezona mi je vrlo specifična, pošto zbog porodičnih razloga nisam mogao da ispoštujem dogovor sa francuskim prvoligašem Saran, s' kojim sam imao dogovor da igram ove sezone, tako da praktično sve do novembra prošle godine, nisam bio u mogućnosti da nastupam niti za jedan klub. Ne bih ulazio u detalje, ali jednostavno, nisam mogao da napustim porodicu, koja je ostala u Pontevedri-Španija, pošto smo u februaru mesecu ove godine na našu ogromnu sreću postali roditelji treći put.

Između ostalog, igrao si i u Kataru, gde je pravi rukometni bum, bili su u jednom trenutku i vicešampioni sveta. Kako si se tamo osećao?

- Čini mi se da je taj bum u Kataru bio i prošao. Nekoliko godina pred Svetsko prvenstvo u Kataru, bila je velika euforija, ulaganja, sve je bilo podređeno cilju da se napravi uspeh, senzacija koju su i postigli osvajanjem srebrne medalje, a da to nije bila slučajnost i pre tog Svetskog prvenstva su upozoravali da su ozbiljna i kvalitetna ekipa na čelu sa selektorom "velikim" Valero Riverom, koji je bio arhitekta svog tog uspeha.
Posle tog Svetskog prvenstva, dosta toga se promenilo, što u reprezentaciji, što i u samoj ligi, klubovi koji sad duguju i po nekoliko mesečnih plata, više ne ulažu ni blizu novac koji se do tada ulagao,Valero je počeo da sklanja igrače iz Evrope koji su nastupali za reprezentaciju...tako da nije više to ono što je bilo...
Moje lično iskustvo je vrlo pozitivno, veliko iskustvo za mene i porodicu da upoznamo tu vrstu kulture, način života, upoznao sam mnogo dobrih i meni dragih osoba, mada isto tako na neki način dve vrlo naporne igračke godine, pogotovo prve godine sa Al Ahlijem, gde sam bio u ekipi koja nije imala veliki kvalitet u domaćim igračima, tako da sam svaki trening, utakmicu bio pod velikim pritiskom, morao da odradim na vrlo visokom nivou da bismo došli do željenog rezultata, što smo i postigli velikim iznenađenjem osvajanjem Kupa Katara. Drugu sezonu sa Al Kijadom smo bili vicešampioni Kupa Emira, a počelo je sve osvajanjem bronzane medalje na Azijskom prvenstvu (turnir šampiona Azije) sa ekipom iz Bejruta sastavljenu od igrača poput Žeroma Fernandeza, Hombradosa, veliki broj igrača sa naših prostora, itd.
U principu, sve te bogate azijske zemlje pout Katara, Emirata, ako žele nešto da ostvare, novac im je najmanji problem...

Davor Čutura 2 Izvor: Davor Čutura twitter
Davor Čutura 2

Imaš sopstveni rukometni kamp u Španiji, kako ti to ide i kako si došao na ideju da osnuješ kamp?

- Ovoga leta će da bude sedma godina otkako održavam kamp, za mene je ogromno zadovoljstvo i privilegija da iz godine u godinu ostanemo bez ijednog slobodnog kreveta za preko 120 dečaka i devojčica iz čitave Španije, Portugalije, čak i iz dalekog Brazila, koji dolaze sa ogromnom željom za loptanjem, druženjem ,raznoraznim aktivnostima koje imamo u programu za tih devet dana, koliko traje kamp. S'druge strane, veoma mi je žao što nisam u prilici isto tako da podelim iskustvo sa devojčicama i dečacima iz Srbije, prepreka je visoka cena transporta do Pontevedre i nazad...
Mada imam veliku nadu,da ću u nekoj skoroj budućnosti imati priliku da ugostim i naše buduće rukometne nade...
Kamp je, pored moje lične satisfakcije, u suštini, neka vrsta obaveze da se odužim rukometu, kojem sam se posvetio od malih nogu, i koji mi je dao toliko lepih sportskih trenutaka, preko kojeg sam stekao predivna prijateljstva, raznovrsna iskustva, preko kojeg sam gradio svoj životni put...

Da li ćeš se time baviti i u budućnosti, da li sebe vidiš kao trenera i mentora mladih igrača?

- Kad dođe kraj aktivnom igranju, i budem imao više vremena da se posvetim organizaciji, sigurno ću umesto jedne imati više smena na kampu, i isto tako krenuti u ostvarivanju nekih drugih projekata koje imam u planu vezanih za rukomet...
Pored toga što je meni veliki užitak i strast, rukomet u bilo kakvom obliku - kao igrač, trener, ili šta već, i zbog svega što je meni rukomet doprineo, osećam obavezu da nastavim na neki način da prenosim svoje rukometno znanje i iskustvo, i što je najvažnije, osnovne ljudske vrednosti, kojima je mene lično je rukomet naučio i koje decu vode na neki ispravni put, bilo to u sportu ili nekom drugom polju... A da li će to biti profesionalno ili ne, zavisi prvenstveno od porodice, koja mi je ipak prioritet pre svega.

Kada se priča sa tobom, neizbežna tema je i brat. Uvek ste uz osmeh i ti i Dalibor govorili da "igrate istu poziciju, ali ste potpuno različiti rukometaši"?

- Šta reći za nekoga ko još uvek igra na vrhunskom nivou u 41. godini, jedan od najboljih igrača Konstance i celokupne rumunske lige, kao što si dobro rekao uvek uz osmeh, neko ko uvek prenosi pozitivnu energiju, koliko god da on u istom tom trenutku proživljava neku neprijatnost, osoba za koju je kolektiv uvek ispred nekih individualnih ciljeva. Jednostavno, on je čovek za primer i sve ono što bi jedan sportista trebalo da predstavlja. Neko u kome uvek mogu da pronađem iskrenu podršku.
Nikad nisam voleo nikoga, a još manje sebe da upoređujem sa bilo kim, jer mislim da smo svi mi različiti i da svako od nas ima neki svoj kvalitet i na neki svoj način sposobnost da pomogne ekipi, bilo to manje ili više atraktivno gledajući sa strane...
Dalibor, kao i moja supruga Alicija i pre svega naši roditelji glavni su “krivci” za sve ono što sam postigao u životu kao sportista, ali pre svega kao osoba, otac, suprug.

Izvor: Davor Čutura

Jedno vreme ste igrali u Španiji, izuzetno blizu jedan drugome u geografskom smislu, a u jednom trenutku čak i zajedno u timu. Koliko ti je to značilo?

Imali smo sreću da sad već daleke 2001 godine, tada prve naše sezone u Španiji, budemo udaljeni samo na nekih 30 km (Vigo-Pontevedra),
što je u tom trenutku pogotovo meni, klincu od 21. godine i te kako mnogo značilo... Prvi put sam igrao u inostranstvu, ekipa gde je malo ko je pričao engleskim jezikom, a ja još manje španskim, u jednoj toliko kvalitetnoj ligi, gde sam ja od prvog trenutka bio pod pritiskom da budem jedan od lidera ekipe, bez obzira na datum rođenja, pošto su u ASOBAL ligi tada mogli da imaju samo dva stranca po ekipi. Došao sam sa samo 2-3 godine staža igranja prve lige u tadašnjoj Jugoslaviji, a drugi stranac je bio iskusni pivot, osvajač olimpijskog zlata sa SSSR, Juri Nesterov...
Posle šest meseci usledila je i jedina ozbiljna povreda tokom moje karijere, pokidani ligamenti na zglobu desne noge, pauza od tri meseca... Sada, kada se setim te prve godine,ne znam kako bih je proživeo da mi nije bilo brata i njegove supruge Marije...
Isto tako fantastično iskustvo i na sreću svih nas u familiji, dobili smo priliku da igramo zajedno u istoj ekipi dve sezone (Arrate 2005-2007).

Bio si svojevremeno i najbolji golgeter ASOBAL lige, što nije mala stvar.

- U Španiju sam stigao kao treći golgeter u tadašnjoj Jugoslaviji, 2005. treći i 2007. prvi golgeter lige sa prosekom od 7,6 golova po utakmici, sa Daliborom na srednjem beku...
Menjao bih sve te golove, individualna dostignuća, za neku osvojenu medalju sa reprezentacijom, koja mi je nekako ostala trn u oku, pošto nisam ima priliku da odigram nijedno veliko takmičenje...
Više su me cenili kao igrača vrhunski španski treneri, koji su u to vreme imali mogućnost da dovedu bilo kojeg evropskog igrača, nego naši treneri koji su se menjali na mestu selektora reprezentacije.
Može se reći da je moja igračka karijera je podeljena na dva dela... prvi gde sam više igrao levog beka, gol igrača, i drugi gde sam se ja oduvek i sam osećao prijatnije, na poziciji srednjeg beka, igrača koji pored šutera, ima i ulogu kreatora, neko kome je po meni obaveza da bude uvek korak ispred svih, podrška i pomoć saigračima na terenu, produžena ruka trenera na terenu...
I pored toga što kroz mojih 11 igračkih sezona u Španiji uspeo da uđem u 10 top golgetera u istoriji španske ASOBAL lige, meni lično je uvek bilo draže predvideti neku situaciju u igri, ili asistencija koja mi je isto tako veće zadovoljstvo nego ubacivanje lopte u protivničku mrežu ...

Imaš već dugu karijeru, da li i koliko se promenio rukomet za sve ove godine?

- Promene se dešavaju postepeno, koliko se rukomet promenio vidim tek kada pogledam i uporedim neku utakmicu pre 10-15 godina sa nekom sadašnjom...
Po meni, najveća razlika je u fizičkim mogućnostima igrača sada, u odnosu na igrače od ranije. Samim tim, i treneri menjaju i modernizuju svoj pogled na igru iz godine u godinu.
Po mom skromnom mišljenju, rad u mlađim kategorijama mora da ostane prioritet u usavršavanju individualne-tehničko-taktičke rukometne abecede, da bi vremenom maksimalno iskoristio i podigao fizičke sposobnosti igrača, i tako igrač postao što kompletniji i korisniji ekipi...

Davor Čutura 2 Izvor: Davor Čutura, Limoges handball
Davor Čutura 2

Kako srpski rukomet da se vrati tamo gde je nekada bio i da li misliš da je to moguće?

Naravno da je moguće!!!
Svesni smo da se preko noći neće desiti neko rukometno čudo u Srbiji, ali ono što je sigurno da moramo biti pozitivni, strpljivi, raditi na tome...
A kako?
To je pitanje na koje niko nema magični odgovor ili rešenje, ili možda bolje rečeno, svi mi smo ovih poslednjih godina rekli ne jedno, nego mali milion rešenja šta i kako treba...
A na žalost,mislim pre svega na rukometnu decu u Srbiji, ugašenim klubovima, našem rukometu će trebati vremena da se vrati na stare staze...
Pošto već dugi niz godina igram u inostranstvu, u Srbiji provodim mnogo manje vremena nego što bi i sam želeo,
iz tog razloga smatram da nisam adekvatna osoba da kritikujem, niti dajem savete ljudima koji se u Srbiji svakodnevno bore za bolje rukometno sutra.
Koliko sam ja mogao da vidim, čujem, pročitam ovih poslednjih godina, mnogi su mišljenja da je problem u liderima srpskog rukometa, na to mislim na savez(jedan,drugi...), trenutno naše najuspešnije klubove, državne institucije, itd.
Da bi dobio kvalitet potreban je kvantitet, odnosno, veliki broj mladih igrača od kojih bi tek po neki izrastao u vrhunskog rukometaša, a mi u Srbiji sve manje i manje dece imamo koji se igraju rukometnom loptom i loptom uopšte, izgubili smo velike rukometne centre koji su bili u manjim sredinama, ne zaboravimo da je rukomet oduvek bio i biće, kod nas i svugde u Evropi, sport iz malih mesta, gradova, dok je za veće sredine fudbal, košarka, pa tek onda sve ostalo...
Ono sto hoću da kažem je da treba da se krene od temelja ka vrhu, a ne s'vrha da popravljamo ili ispočetka ono što ionako ne postoji.
Treba probuditi naše poznate istorijske rukometne škole, zainteresovati decu po manjim sredinama, gde fudbal ili košarka nisu zastupljeni na tom nivou kao u većim gradovima, što ne znači da treba zapostaviti i velike sredine Takođe, potrebno je formirati mlade trenere, isto tako pomoći da se aktualiziraju iskusniji treneri koji nisu u mogućnosti da prate i budu u direktnom kontaktu sa novim i savremenim rukometom, jednostavno, na neki način kopirati, usvojiti i iskoristiti sve što se može, sve one saveze, klubove, trenere po Evropi, koji imaju uspeh, naravno unutar sopstvenih mogućnosti...
INICIJATIVA od strane svih nas individualno, koliko god to malo i nedovoljno nam se činilo, pa onda i kolektivno, koja će malo po malo, ali sigurno pokrenuti rukometnu mašineriju, i isto tako naterati moćne ljude da podrže na pravi način ovaj naš predivan i jedinstveni sport da se vrati u Srbiju u pravom svetlu.

Komentara 0

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Neispravan kod, pokušajte ponovo

* Sva polja su obavezna