Stari i novi praznici: Od Dana Republike do Sretenja

Stari i novi praznici: Od Dana Republike do Sretenja

Stari i novi praznici: Od Dana Republike do Sretenja Izvor: Emil Vaš

Pre tačno nedelju dana, 29. novembra, glavni grad bio je paralisan, ali ne zbog, kako je to nekada bilo, proslave Dana Republike, već "kupoholičarske revolucije - Crnog petka". Kojih se praznika danas samo prisećamo, a koje zvanično slavimo?

"Danas kada postajem pionir/ Dajem časnu pionirsku reč: Da ću marljivo učiti i raditi/poštovati roditelje i starije/ i biti veran i iskren drug / koji drži datu reč/Da ću voleti našu samoupravnu domovinu/Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju/i ideje za koje se borio drug Tito/Da ću ceniti sve ljude sveta/koji žele slobodu i mir!"

To je bila pionirska zakletva koju smo mi, generacije 70-ih prošlog veka, a i mnogi pre nas, polagali 29. novembra, u prvom razredu osnovne škole, u SFRJ, zemlji koju je činilo šest republika (Slovenija, Hrvatska, BiH, Crna Gora, Srbija i Makedonija) i dve pokrajine u sklopu Srbije (Vojvodina i Kosovo i Metohija).

Tog dana, dobijali smo crvene marame i teget kapice sa zvezdom petokrakom. Bar u našoj osnovnoj školi "20 oktobar" na Novom Beogradu beše tako. Poslednja generacija pionira u bivšoj zemlji rođena je 1982. godine.  

Sećam se da smo skoro celo osnovnoškolsko doba proveli spremajući priredbe, rodoljubive recitacije i horske pesme, predvođene pesmom "Po šumama i gorama", u čast Dana Republike, kada su 1943. u Jajcu predstavnici partizana proglasili federalno uređenje Jugoslavije.  

Dan Republike za odrasle beše dan svinjokolja, ko je imao rođake na selu, ili dan kada se jelo i pilo do besvesti u rođenoj kući. Žene i majke su spremale, dok su muževi i očevi dan pre ostajali do kasno na poslu, proslavljajući veliki praznik.  

I, bez obzira na ideološko ubeđenje i uverenje, činilo se da su se u proslavi Dana Republike ujedinili svi: i prijatelji i neprijatelji tadašnjeg režima, jer iće i piće ne pitaju za mišljenje.  

Crni petak Dana republike i Dan mladosti

Ove, 2019. godine, 29. novembar pao je na Crni petak, dan kada se u svetu trgovine odriču profita, i robu nude po "bagatelnoj" ceni. U tu igranku uključiše se i naši trgovci, te je tako, prošlog petka, grad ostao paralisan zbog kupoholičarske revolucije, koja je, čini se, srušila ideološke i druge barijere, baš kao i nekadašnji Dan Republike.  

Čudno je to da ljude u Beogradu do sada ništa nije uspelo da ujedini osim Crnog petka, a moja tetka koja se tog petka uveče, igrom sudbine, zaglavila u neprobojnoj gužvi kod Tržnog centra Ušće izgovorila je, za mene, epohalnu rečenicu: "Pa, ovo je kao da se narod digao na ustanak!"  

Izgleda da je za sada jedini ustanak za koji su Srbi sposobni ovaj kupovni.  

"Još tokom socijalističkog perioda ideološko obeležje praznika se postepeno transformisalo u komercijalno, a posebno je za današnju potrošačku kulturu karakteristično da se prilikom slavljenja tradicionalnih praznika potiskuju verska i običajna obeležja, a naglašavaju komercijalna, odnosno, prodaja jela, pića i poklona. Njegovo visočanstvo novac ukida individualne, verske, nacionalne i druge osobenosti, i usisava u sebe kako verske i folklorne, tako i političke i ideološke elemente praznika. Trgovci nam diktiraju koje ćemo praznike da slavimo i kako ćemo da ih slavimo, pa je Crni petak, kao dan za histeričnu kupovinu, postao, na internacionalnom nivou, jedan od najznačajnijih 'praznika'", smatra sociolog Lela Vujošević.  

Lela Vujošević Izvor: Privatna arhiva

Još jedna "zanimljivost" u vezi sa Danom Republike je i činjenica da ga je Savezna Republika Jugoslavija (osnovana 27. aprila 1992, a posle raspada SFRJ 1991. činile su je Srbija i Crna Gora), slavila još celih 10 godina, od kad je nekadašnja država i ono što je bio njen osnivački akt propalo.  

Dva neradna dana izbrisana su iz proslave ovog praznika posle usvajanja izmena Zakona o državnim praznicima SRJ, koje su stupile na snagu tik pred sam praznik – 26. novembra 2002. godine, i tako pokvarile planove svih onih koji su navikli na državom propisano uživanje u slobodnim danima.  

Drugi značajan ideološki praznik u bivšoj zemlji svih nas zapadno-balkanskih zemalja beše Dan mladosti, iliti rođendan "večitog" predsednika i maršala Josipa Broza Tita, koji se obeležavao 25. maja, na njegov rođendan (mada je, ispostavilo se, rođen 7. maja 1892). No, 1945, kada je omladina Centralnog komiteta SKJ organizovala prvu svečanu proslavu Titovog rođendana, smatralo se da je on rođen 25. maja, zbog datuma rođenja u lažnim dokumentima koje je nosio između dva svetska rata.  

Taj praznik obeležavao se nošenjem štafete mladosti kroz celu tadašnju zemlju. To je uvedeno 1945, na predlog omladine Kragujevca, kao "Titova štafeta". U prvoj Titovoj štafeti učestvovalo je 12.500 omladinaca, koji su pretrčavši trasu dugu 9.000 km Titu predali devet štafetnih palica i Plavu knjigu sa 15.000 potpisa omladine Šumadije. Te prve štafete predate su mu u Zagrebu, dok je narednih godina, sve do 1956, Tito lično primao poslednje nosioce štafete pred Belim dvorom u Beogradu, čemu je prethodio svečani doček na Trgu Republike.  

Godine 1957, na Titovu inicijativu, ovaj događaj je proglašen za "Dan Mladosti". Do Titove smrti 1980, štafeta mu se uručivala na stadionu JNA u Beogradu. Štafeta mladosti 4. maja, u godini njegove smrti, zatekla se na putu po Hrvatskoj, te je prekinula svoj put, i položena je na njegov odar u Skupštini SFRJ.  

"Ovaj praznik u nekim delovima nekadašnje države ne samo da nije izbrisan iz kolektivnog sećanja, nego se i dalje redovno obležava, ali sa različitim kulturološkim i ideološkim značenjima. Za razliku od ranijeg perioda kada su bili nametnuti od strane vlasti, danas se oni obležavaju neformalno i iniciraju se 'odozdo'. Savremeno obeležavanje nekadašnjih socijalističkih praznika obeleženo je stranačko-političkim aktivnostima, nostalgičnim žalom za prošlim vremenima, ali i kulturnim performansima na alternativnoj sceni, koji ne samo da nisu politički neutralni, već šalju poruke nezadovoljstva i socijalnog bunta", kaže Vujošević.

Ona naglašava da je u slavljenju Dana mladosti, koje je trajalo čak mesec dana, Kragujevac imao poseban značaj.  

"Zato što je iz njega ne samo krenula prva štafeta (o čemu svedoči i spomenik u centru grada), već je u njemu nastala i Plava knjiga, kao preteča Štafete mladosti. Na predlog omladine Kragujevca (Odeljenja za sport i fiskulturu) 1945. godine, nastala je knjiga sa originalnim potpisima i rođendanskim čestitkama i željama za dug život i dobro zdravlje Josipu Brozu Titu. Velika Plava knjiga sa 15.000 poruka mladih iz cele Šumadije, ispisanih na ondašnjoj mesarskoj hartiji, uručena je, nakon tri dana masovnog, omladinskog, štafetnog trčanja maršalu JNA, drugu Titu, 25. maja 1945. u Zagrebu", podseća Lela Vujošević, koja je Kragujevčanka.  

sfrj, jugoslavija, praznici Izvor: Emil Vaš

Kao primer i dalje ukorenjene socijalističke ideologije u srcima i umovima nekih, ali i jugonostalgije, posle raspada SFRJ, je i nemali broj ljudi, koji se svakog 4. maja već dvadesetak godina unazad, iz svih bivših republika, na dan Titove smrti, uputi u Kuću cveća u Beogradu, gde je sahranjen, da mu odaju poštu.  

No, u svim bivšim jugoslovenskim republikama, sada samostalnim državama, ipak je prisutniji otklon od socijalističke ideologije i nasleđa, te tako i u Srbiji, kad raskrstismo sa starom zemljom, raskrstismo i sa nekim njenim praznicima (Dan borca, Dan ustanka, Dan JNA), ali uvedesmo neke koji su nas povezivali sa zanemarenom prošlošću od pre Drugog svetskog rata – poput Dana primirja u Prvom svetskom ratu (11. novembar) i Sretenja (15. i 16. februar).  

Iako smo i dalje zadržali Praznik rada (Prvi maj), uz prvomajski uranak, obeležen obavezno roštiljem u prirodi, ili Osmi mart, Međunarodni dan žena, kada smo mi, deca, kupovali poklone učiteljicama i mamama, a tate, (i poneka mama), muškarci koji nisu bili tate i, uglavnom, neudate žene po preduzećima, ga opet proslavljali za svoj groš u kafanama i na poslu, sa dolaskom devedesetih, ti praznici su pomalo utihnuli, na neko vreme, da bi jačanjem korporativnog kapitalizma, i u svetu i kod nas, radnička i ljudska prava i slobode ponovo došli u fokus.  

Osmi mart se oduvek proslavljao radno, dok za Praznik rada zaposleni u Srbiji imaju po zakonu dva slobodna dana, a sindikati Prvi maj uglavnom simbolično obeleže štrajkovima u centru Beograda, upozoravajući na loš položaj radnika i male plate. Masovnijih protesta, međutim, nema.  

No, koliko su socijalistički praznici nekad i ovi današnji ukorenjeni u ideološkim uverenjima, a koliko su samo bili prilika za slobodne dane i odmor od radnih obaveza?  

"Vrlo sam skeptičan prema svakoj tvrdnji šta su ljudi (u većini) mislili o ovoj ili onoj temi, jer mi to na prvu loptu ne znamo. Recimo, prejedanje i uranci nisu nužno u koliziji sa time da neko istinski i drži do nekog praznika, ali praznik može biti i samo zgodna prilika da se bez obzira na uverenja, provede neko zabavno ili zaludno vreme", kaže istoričar Srđan Milošević, iz Instituta za noviju istoriju Srbije.  

Povratak verskih praznika

Sa devedesetim godinama, na velika vrata, vratili su se i verski praznici. Najpre, slave.  

Sveti Nikola, kako se veruje, najveća srpska slava, onda Sveti Jovan, pa Aranđelovdan, i još sedamdesetak krsnih slava koje Srbi obeležavaju. Slave su, može se reći, neka intimizacija društva. Istovremeno, država ih priznaje kao praznik, te zaposleni imaju pravo na slobodan dan. Proslavljaju se u porodičnom okruženju, po običaju, ali, zapravo, najčešće liče na nekadašnje socijalističke praznike. Najviše na, upravo pomenuti 29. novembar. Jer, u mnogim slučajevima, manje je prisutna njihova duhovna dimenzija, a više su uživanje u hrani, piću, druženju i radosti. Često ih ne krasi mnogo skromnosti, ali, zato ne fali radosti, što jeste, ipak, vrhunska hrišćanska vrednost.  

Sveti Sava, školska slava, praznuje se 27. januara radno, ali u školama nema nastave, već se organizuju priredbe i svečane akademije. Proslavljala se od 1840. do 1945, kada je odlukom socijalističkih vlasti ukinuta, ali se kao i ostale slave, "vratila" 1990, mada je bilo porodica koje su i tokom socijalističkog perioda održale slavski plamen, ali tajno, iza zatvorenih vrata.  

Najradosniji hrišćanski praznik – Uskrs, takođe je državni praznik, i to su četiri neradna dana za sve hrišćane - Veliki petak, Velika subota, Uskrs, i ponedeljak posle. Proslavlja se i Božić, 7. januara za vernike koji ga obeležavaju po Julijanskom kalendaru, a 25. decembra po Gegorijanskom.  

I pripadnici jevrejske (Jom Kipur) i islamske zajednice (Prvi dan Ramazanskog bajrama i Prvi dan Kurbanskog bajrama) u Srbiji obeležavaju svoje verske praznike neradno.  

Papazjanija sa Danom državnosti  

Srbiji je trebalo vremena da se prilagodi novim političkim tokovima u koje je zagazila posle raspada zajedničke države, te, kako je deset godina slavila Dan Republike nepostojeće SFRJ (zaključno sa 2001), tako je uporedo, sa nastankom SRJ 1992, sve to vreme obeležavala i Dan državnosti nove države, 27. april. To je najviše išlo na radost zaposlenima, koji su, ako bi Uskrs pao oko prvog maja, spojivši to sa 27. aprilom mogli da imaju i desetak slobodnih dana - pravi mali odmor.  

Paradoks je i da se Dan državnosti SRJ slavio do 2006, iako je ta država prestala da postoji februara 2003, kada je stvorena državna zajednica Srbije i Crne Gore, koja je poživela do 21. maja 2006, posle čega su obe države nastavile da postoje samostalno.  

Savet ministara SCG je 2003. predložio da, umesto 27. aprila, Dan državne zajednice bude 4. februar, kada je proglašena Ustavna povelja SCG. No, Nacrt zakona, koji je trebalo da bude dostavljen državama članicama i parlamentu SCG radi daljeg razmatranja, do njenog raspada nije stigao na dnevni red.  

Današnji Dan državnosti Srbije (i Dan ustavnosti Srbije) – Sretenje (15. februar), u spomen na dan kada je 1804. u Orašcu dignut Prvi srpski ustanak i na dan kada je 1835. u Kragujevcu donet prvi srpski ustav – Sretenjski ustav, slavio se do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918, nakon čega je ukinut, da bi Srbija ponovo počela da ga slavi 2002. godine.

Istoričar Srđan Milošević ukazuje na "troličnu" prirodu ovog praznika: versku (dan kada je Bogorodica prvi put unela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu), dan kada je podignut ustanak u Orašcu, i dan kada je skupština počela zasedanje na kojem je sutradan "izdat i zakletvom potvrđen" Ustav, a ne, dakle, na Sretenje, u čemu je zakonodavac očigledno pogrešio u obrazloženju u Zakonu o državnim i drugim praznicima.  

"Dakle, iako Zakon kaže da su se oba događaja desila na Sretenje, jasno je da se radi o dva, a ne o jednom datumu: 2. februar 1804. godine - kada je počeo ustanak i kada se po Julijanskom kalendaru slavi Sretenje, i 3. februar 1835. – dan kada je donet Ustav i kada se slavi Sveti Simeon Bogoprimac i/ili sveti mučenici Adrijan i Evula i/ili Sveti Jakov i/ili Sveti mučenik Vlasije Govedar, neka čitalac izabere sam šta će da slavi (sve po Julijanskom crkvenom kalendaru)", napisao je Milošević u svom tekstu "Tri u jedan", objavljenom u Peščaniku.  

On ukazuje i na pravu "papazjaniju" nastalu zbog problema u prevođenju datuma iz Julijanskog u Gregorijanski kalendar, "i očigledne ideološke potrebe da se po svaku cenu, pa i po cenu kršenja egzaktnih, istorijskih, matematičkih i kosmičkih činjenica, državni praznik veže za crkveni".  

Naime, crkveno Sretenje se slavi po Julijanskom kalendaru 2. februara i to je nepokretan praznik, dakle svake godine se slavi istog dana. Međutim, zbog razlike između dva kalendara, i činjenice da se Srpska pravoslavna crkva i dalje drži Julijanskog, a živimo po Gregorijanskom, taj datum se sukcesivno pomera duž Gregorijanskog kalendara (na datum u Julijanskom kalendaru se u 17. veku dodavalo 10 dana, u 18. veku 11, u 19. veku 12 dana, u 20. i 21. veku 13 dana, a u 22. veku dodavaće se 14 dana).  

U skladu sa ovim, a imajući u vidu da se ustanak desio na Sretenje u 19. veku, a kao praznik počelo da se proslavlja odmah pošto je donet Ustav 1835, onda bi sledstveno, po Gregorijanskom kalendaru, ono bilo 14. a ne 15. februara.  

"Dakle, 2. februara 1804. godine po Julijanskom kalendaru bio je 14. februar po Gregorijanskom kalendaru, i ako je u državi Srbiji, za razliku od SPC, na snazi Gregorijanski kalendar, onda je jedino ispravno da se kao datum godišnjice Prvog srpskog ustanka proslavlja 14. a ne 15. februar, kako pogrešno predviđa Zakon o državnim praznicima... Sa druge strane, godišnjica događaja od 14. februara 1804. po Gregorijanskom kalendaru je samo i jedino 14. februar i nijedan drugi datum ukoliko se i dalje pridržavamo Gregorijanskog kalendara i, ukratko, ukoliko iole ozbiljno shvatamo hronologiju", navodi Milošević.  

On ističe da je cela stvar utoliko više apsurdna jer se država Srbija u proslavljanju svog praznika zapravo ne drži nijednog od dva kalendara.  

"Država Srbija gleda kada SPC obeležava praznik Sretenje (koji je po Julijanskom kalendaru uvek 2. februara), pa onda prilagođava taj datum Gregorijanskom kalendaru, koji je u zvaničnoj upotrebi, obesmišljavajući samu ideju kalendarske hronologije. Drugim rečima, crkva će i dalje svoj praznik slaviti 2. februara (po Julijanskom kalendaru), a država će ispadati smešna pošto će na svakih sto godina pomerati za jedan dan datum svog 'rođenja'", zaključuje Milošević.  

Ono što bi valjalo podsetiti našu javnost je da je u Kraljevini SHS novi Gregorijanski kalednar zvanično priznat 10. januara 1919, zakonom kojim je određeno da od 15. januara iste godine prestaje da važi "stari", Julijanski kalendar, i da se od 28. januara uvodi računjanje po "novom" kalendaru. Država je usvojila gregorijanski kalendar u vreme kada nije postojao Sabor SPC, pa je tako SPC ostala na starom kalendaru.  

Jednom rečju, mnogo dana državnosti, u državi koja se stalno smanjivala, pritom teško hvatajući priključak i sa istorijskim i sa savremenim tokovima. I, bez neke dugotrajnije vizije, koja bi njeno postojanje imala u vidu i u narednim vekovima.  

No, ono što nas uskoro, za manje od mesec dana čeka je Nova godina, koja je kao praznik na ovim prostorima počela da se slavi posle Drugog svetskog rata, i to u pokušaju socijalističkih vlasti da suzbiju tradiciju ovdašnjih hrišćanskih naroda, koji su glavni značaj pridavali proslavi Božića. A da li će nam, i kome, nova godina doneti nešto novo, i da li ćemo uspeti da uhvatimo priključak, ostaje da sačekamo i vidimo.

Komentari (6)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Lepi cane

Zalosno je zo sto mi srbi uvek prihvatamo novotarije i zapadne praznike,a nase zaboravljamo

Киза

Најтужнија и најапсурднија ствар је та да је Србија, бар формално и декларативно република, али су јој грб, застава и химна монархистички, а најсмешније је у ствари то да РС нема Дан Републике?!?

3OPAH

Vidim da se niko nije zapitao kako to da je samo u Beogradu bila nenormalna guzva za crni petak a u ostatku Srbije nista. Da li je vama to normalno?

* Sva polja su obavezna

NAJČITANIJE

ČITAOCI REPORTERI

ČITAOCI REPORTERI

Vaša poruka je uspešno poslata.

Hvala.

GOTOVO

Ubacite video ili fotografiju.

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa.
Ne sme biti više od 25 MB.

Pročitajte još

Vesti

Vesti

Zahtevi građana, organizacija i javnih ličnosti #DaSeVidiN1 ne jenjavaju 18:33 h

18:33 h  |  Vesti

Vesti

Vesti

Telekom tvrdi da je "jasno ograničeno ko je mogao da gleda sadržaj United Medie" 18:07 h

18:07 h  |  Vesti

Vesti

Vesti

Ministarstvo pozvalo na pooštrenu kontrolu splavova 17:29 h

17:29 h  |  Vesti

Vesti

Vesti

Država ne može da bude vlasnik kanala a Ćulibrk kaže - Telekom vlasnik po zakonu 17:29 h

17:29 h  |  Vesti

Vesti

Vesti

Beskompromisna borba protiv fašističke ideologije je obaveza savremenog društva 16:52 h

16:52 h  |  Vesti

Vesti

Vesti

Beogradski maraton ove godine posvećen solidarnosti sa osobama sa invaliditetom 15:59 h

15:59 h  |  Vesti

Vesti

Vesti

Slobodan Trkulja, Lana Vasiljević, Marko i Nevena Živić gosti Tri tačke 15:37 h

15:37 h  |  Vesti

Vesti

Vesti

Na molebanu za SPC u Crnoj Gori više hiljada ljudi iz Zemuna i Novog Beograda 13:56 h

13:56 h  |  Vesti

loader