Gde završavaju nepoželjni spomenici

Gde završavaju nepoželjni spomenici

Gde završavaju nepoželjni spomenici Izvor: Screenshot

Postoji anegdota da kada je nekadašnji gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović (1982-86), arhitekta po struci, bio u poseti Rimu, njegov italijanski kolega ga je proveo kroz glavni grad Italije, pokazujući mu skulpture Nerona, Musolinija i drugih bivših vladara, a Bogdan je iznenađeno primetio da su u njegovom gradu (Beogradu) statue svih nepoželjnih, prošlih vladara, porušene.

"Pa, da smo mi to uradili, ja sada ne bih imao vama šta da pokažem", rekao je tadašnji gradonačelnik Rima. 

Bez obzira da li je ovo potpuno tačno, ili je samo urbana legenda, odnos prema istorijskoj baštini, kakva god bila, govori mnogo i o odnosu jedne države prema sadašnjosti u kojoj se nalazi, a određuje i njenu budućnost.

Svedoci smo da su poslednjih nedelja, posle ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda 25. maja, i antirasnih protesta koji su, najpre, potresli Ameriku, a potom i deo ostatka sveta, najpre srušeni neki konfederacijski spomenici širom SAD, a na meti su se našle i statue trgovaca robova, imperijalista, ali i istraživača, poput Kristofora Kolumba, Sesila Roudsa (osnivača Rodezije/Zimbabve), belgijskog kralja Leopolda II (osnivač i vlasnik Konga, u kojem je za vreme njegove kolonijalne imperije, u eksploataciji gume i slonovače ubijeno oko 10 miliona ljudi), pa i Džejmsa Kuka, simbola kolonijalizma u Australiji.  

Nameće se pitanje: Kada neka zemlja ima statue ljudi koji više ne odražavaju njene vrednosti, koje je najbolje rešenje? Da li je moguće da se suoči sa prošlošću, a da je prosto ne izbriše? I, da li je opcija, da prosto ostavi sve kako jeste, ili je jedino rešenje da prošlost "ukine"?

Iračko i nemačko brisanje istorije

Jedna od zanimljivih priča na ovu temu desila se u aprilu 2003. godine, kada su Amerikanci ušli u Bagdad.

Vojnici SAD su se uputili, sa puškama uperenim ispred sebe, ka tadašnjem Trgu Firdos, u čijem centru je bila skulptura iračkog predsenika Sadama Huseina, čija desna ruka se izvijala ka nebu, pozdravljajući narod Iraka. Narod je okružio postolje spomenika, pokušavajući, bezuspešno da ga sruši, kada se pojavilo američko oklopno vozilo, iz koga je iskočio marinac, obmotao konopac oko statue i popeo se na Sadamovu glavu, držeći u ruci američku zastavu.

Bagdađanin Abdul-Ahad pomislio je da to nije u redu, piše BBC.

No, gomila je ipak uspela da obori spomenik, koji su, potom, vukli ulicama. Tada je i uslikana antologijska slika ljudi koji tuku Sadamovu skulpturu. Abdul-Ahad smatra da su oni, na taj način, jednostavno, izražavali raskid sa dotadašnjim režimom.

Sve u svemu, Irak je imao mnogo statua koje su bile simbol represije Sadama Huseina, i koje su uništene. Prema rečima Abdula-Ahada, to je značilo razračunavanje sa 30-godišnjom represivnom vladavinom, odnosno "da je osoba koja je upravljala našim životima, veća od Boga za nas, najzad nestala i sklonjena".

Neke od statua su prodate kolekcionarima, ali, zapravo, niko zasigurno ne zna šta se desilo sa svakom od njih, navodi BBC.

"Došli smo sada ovde, 2020, i ne primećujemo nikakve slike iz Sadamove ere, što sve doprinosi da istorija nestane", kaže Abdul-Ahad, sada novinar Gardijana. Kako je dodao, nije želeo da Sadamova skulptura bulji na njega iz centra Bagdada, ali je smatrao da bi trebalo da je bila sačuvana u muzeju ili nekom parku, jer će, inače, taj period istorije biti zaboravljen.

"Važno je da mlade generacije, koje će doći u narednih sto godina, mogu da je vide i kažu: 'Oh, to je diktator koji je vladao Irakom'", smatra Abdul-Ahad.

Slično "brisanje istorije" desilo se i u Nemačkoj, gde više bukvalno nema spomenika iz nacističke ere. Mnogi su uništeni tokom savezničkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, a neki su kasnije pretopljeni i njihovi materijali korišćeni u obnovi.

Prema dekretu koji su saveznici izdali 1946. godine, svaka manifestacija Trećeg rajha, uključujući i statue, bila je nelegalna, i nalagalo se njeno uništenje.

"Kako jedna zemlja može da nastavi dalje sa spomenicima diktatorima i represivcima? Morate se otarasiti svega što ugrožava pravdu i istinu. I to je Nemačka uradila", ocenjuje Danijel Libeskind, arhitekta koji je projektovao Jevrejski muzej u Berlinu.

Za samu Nemačku, suočavanje sa prošlošću nije se desilo odmah posle rata, već tek 1960-ih i 1970-ih godina prošlog veka. Danas je u nemačkim školama obavezno gradivo koje se tiče holokausta. Tokom školovanja, gotovo svi đaci posete neki koncentracioni logor ili muzej posvećen sećanju na žrtve holokausta.

Možemo zaključiti da se Nemačka, više nego na statue i spomenike, fokusirala na svoje zločine i žrtve.

Libeskind, sin ljudi koji su preživeli holokaust, poreklom iz Lođa u Poljskoj, veruje da je Nemačka svetu poručila "neverovatnu stvar" – da je moguće suočiti se sa užasnim zločinima, i istovremeno biti uspešna demokratija.

Zanimljivo je i kako je Libeskind osmislio Jevrejski muzej u Berlinu. Najpre je u centru muzeja stvorio "prazninu" – prostor u kojem ništa nije izloženo, "ali osećate da vam ova praznina govori o tome šta se desilo u istoriji, i što ne može da bude izloženo", pojasnio je on, i dodao da "teška istorija" može da bude ispričana i bez spomenika i statua.

Indijsko groblje statua

Suprotan primer imamo u glavnom gradu Indije, Delhiju. U njegovom severnom delu, postoji veliki park, zarastao u rastinje, pun lutalica, a ponekad i deca u njemu igraju kriket. Tu su i statue, većinom prekrivene grafitima.

Pošto je Indija stekla nezavisnost od Britanije u avgustu 1947, nije bilo pritisaka da se iz glavnog grada uklone statue monarha, među kojima je i grandiozna statua kralja Džordža V, ili britanskih kraljevskih predstavnika u Indiji. Neke su prodate Britancima, a neke su prosto premeštene u pomenuti park (Coronation Park). To je bilo mesto gde su se odvijale raskošne ceremonije u čast dolaska na tron novog britanskog kralja/kraljice. Danas je to prostor na kojem su skrajnuti bivši zvaničnici iz kolonijalne ere, "daleko od očiju i daleko od srca", i, tako je i dobio kolokvijalno ime – Groblje skulptura, prema rečima osnivača Indijskog nacionalnog nasleđa za kulturu i umetnost, AGK Menona.

Tu se nalazi i pomenuti spomenik Džordžu V, visok nešto više od 21 metra.

Menon, za razliku od svog jevrejskog kolege smatra da "treba da uvažimo činjenicu da se nešto desilo".

"Postojala je kolonijalna vlast, i odluka da Delhi treba da bude osnovan, i to se desilo na teritoriji ovog parka. Dozvolite nam da slavimo činjenicu da je ovde nastao Nju Delhi", rekao je Menon.

No, indijska vlada, nakon prvobitne podrške se povukla iz projekta da se u pomenuti park presele sve "nekadašnje" skulpture, tako da je on sada jedno zapušteno mesto. No, neke skulpture su i dalje u njemu. "On (park) i dalje poseduje energiju, koja nije na izmaku", zaključuje Menon.

Ali, vratimo se na početak priče, i proteste u SAD, izazvane ubistvom Flojda, i Afroamerikance, što je sve ponovo u prvi plan izbacilo rasnu segregaciju u Americi.

Duž celog juga SAD možete videti statue u čast konfederalnih lidera i vojnika, koji su se u građanskom ratu u toj zemlji borili za očuvanje ropstva. Izgubili su rat, ali ne i spomenike.

Prema rečima Sare Bidem, dekanke na pensilvanijskoj Akademiji lepih umetnosti, mnogi pomenuti spomenici su napravljeni na zemljištu lokalnih sudova, gde su mnogobrojni Afroamerikanci bivali osuđivani.

"I u velikoj meri, na njima su bili natpisi preuzeti sa spomenika u čast pobednika iz doba Rimskog carstva", navodi Bidem.

U teoriji, građanski rat je doneo jednaka prava i za Afroamerikance, ali u stvarnosti, rasna segregacija je opstala, tako da je "Jug" ipak, kako reče Sara Bidem, bio "pobednik u senci".

"Ovi spomenici su spomenici tim pobednicima iz senke", navela je Bidem.

Iako je i do sada bilo inicijativa da se ti spomenici uklone sa reprezentativnih mesta, tek posle Flojdovog ubistva, i besa koji je zahvatio narod, mnogi od njih su zaista i uklonjeni, tj. srušeni.

"Spomenici nisu istorija. Oni su istorijski objekti. Činjenica da ih ljudi danas napadaju svedoči da nam je do njih stalo i da ih, na neki način, doživljavamo kao refleksiju o nama samima i sopstvenim vrednostima", smatra Sara Bidem i, dodaje da će sve dok bude spomenika, biti i onih koji će ih uništavati.

POVEZANE VESTI

Komentari (1)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Pera Ždera

Potez Nemaca (učenje prave istorije, o zločinima koje su sami počinili) je jedan dobar način da se istorija sačuva i iz nje izvuče pozitivna pouka. Rušenje spomenika je stara praksa novokomponovanih vladara ili starih ali prikrivenih siledžija (mnogi su preko noći promenili mišljenje, stranu). Sličnih primera nalazimo od antičke Grčke do današnjih dana (otvorite novine i eto ih). Ali evo jednog pitanja: da li je Iračanima bilo lošije u vreme Sadama (imali najjeftinije gorivo na svetu, među najvrednijim valutama bio je irački dinar, niko nije bio bez prihoda ...) ili sada kada ih, svakodnevno, gine na desetine (a ponekad na stotine), kada ih se više iseljava nego rađa, kada ih pljačkaju amerikanci (i drugi alavi pljačkaši) umesto domaćeg diktatora ...

* Sva polja su obavezna

NAJČITANIJE

ČITAOCI REPORTERI

ČITAOCI REPORTERI

Vaša poruka je uspešno poslata.

Hvala.

GOTOVO

Ubacite video ili fotografiju.

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa.
Ne sme biti više od 25 MB.

Pročitajte još

Lifestyle

Lifestyle

Britanska policija: Pijani ljudi nisu u stanju da drže fizički razmak 05.07.2020.

05.07.2020.  |  Lifestyle

loader