Miš u Beloj kući

Miš u Beloj kući

Miš u Beloj kući Izvor: N1

Sasvim je moguće da Vučić u Vašingtonu ispisuje sebi konačni epski postament. Svoje putovanje obrazložio je suznim zaklinjanjem: neće pristati na ono za šta ga više niko i ne pita. Niti će dopustiti da mu uzmu najvažnije, ono čega nema.

Ali, ne mora da ga zanima šta je pod pritiskom sile izgubljeno od prostora koji je ista sila davno zaposela. Zavodljivost nestale teritorije ima za njega druge dimenzije. Njegova je računica poslednja odbrana pred zidom: kako održati razmetljivu svevlast u matičnoj zverojebini, a svako poniženje pokazati kao pobedu kojoj u istoriji nije bilo ravna.

Poniženja su gradivni sastojak njegove mučne biografije. Želi da ih se otrese mitomanskim probojem u nezaboravne tragedije. On je deo kosovske traume, istorije državnog prostora koji se jedino bez rata mogao sačuvati i jedino u ratu izgubiti. I još nije uspeo da razume tajnu koju nikome nije odao: o čemu on uopšte pregovara tolike godine, sam sa sobom, sam svoj izaslanik svuda gde su ga primali. Šta se gubi tamo gde je sve nestalo u njegovoj prošlosti, a može biti vraćeno samo kao nacionalna iluzija nebeske Srbije ili novi balkanski pomor?

Svi su planovi, ako ih je i bilo, ostali samo njegova lična stvar. Niko ih nigde nije video niti shvatao ozbiljno. Pored toga što se umesto vlade neovlašćeno bavio politikom, nikada nije saznao šta je to čime se bavi. Sudbinom zemlje u rukama Lucifera! Svoje lažne trijumfe objašnjavao je protokolarnom formom i izmaštanom, prostačkom bliskošću: kažem ja Angeli, slušaj ti mene Angela! A Makronu sam rekao: pazi bre Emanuele šta radiš. Nema kod mene, kompromisa, baš me briga ko je preko puta mene, takav sam ja hrabar, nemam problema da bilo kome odbrusim!

Kad se posle kratkih i mučnih susreta sa nekim važnim ljudima vrati ovde, njegova ništavnost postaje logoreična bajka, i on visoko nadrasta sebe u nezaustavljivim samoljubivim pridikama.

Još kolumni:

Za Zapad, Vučić je samo pitanje nedovršene forme, drugorazredni egzotični tiranin, nejasni egocentrik i neprijatan prizor. Put u Vašington za njega jeste dramatična avantura, puna petparačke neizvesnosti. Priznaje da nije sasvim siguran zašto ga tamo zovu, mada naslućuje. Ali se boji iznenađenja koja bi mogla da budu samo neprijatna, ništa ga dobro tamo ne očekuje.

Za domaću javnost uvežbao je tananu rodoljubivu liriku, prepunu kuraži i laži o tome da zna šta radi, osenčenu odlučnošću koja mu je zauvek nedostižna. U suštini to je ipak rana od naraslog straha koji se ublažava jakom kuknjavom.

Otprilike ovako: Bilo je nezvaničnih izjava lidera u regionu da ću morati da potpišem sve što se stavi u Vašingtonu. Očekujem iznenađenje…Ukoliko sadržaj zahteva Amerike prema našoj zemlji o pitanju Kosova i Metohije bude onakav kao što pretpostavljam, onda do susreta sa Trampom neće doći.

Svega ima u navedenim rečenicama osim političke logike, uz odsustvo svake državničke orijentacije. Ideš u Belu kuću da bi odbio Trampa!

Srbija nema parlament niti vladu, sve što nema to je On, i u tome je sva veličina nacionalne tragedije. Čovek koji na navedeni način obrazlaže suštinu sastanka koji ne može da izbegne, nije u stanju ni da razume o čemu je reč. Njegovo je da samo potpiše poraz u kome je od početka. Ali, za sve te podvige izabrao je sam sebe, i sebi objašnjava da više ništa ne može da uradi.

Kao što nikada nije ni mogao.

U novoj pustolovini ovdašnjeg viteza tužnoga lika, stigli smo do obrta koji bi  nedostojnog balkanskog siledžiju mogao da pretopi u nacionalnog heroja: „Svrati do mene da ti nešto kažem, Aleksandre!“- reče Tramp.

„Malo morgen Donalde. Evo ti ga na! Nemam o čemu sa tobom da razgovaram. Srbija se saginjati neće! Ne pristajem na tvoju nepristojnu ponudu, ne ulazim ti ja u Ovalni kabinet.“

Ovenčan slavom, Vladalac se vraća u Beograd, gde ga čekaju stotine hiljada ozarenih građana. Latice ruža pod točkovima automobila u kojima se dovozi heroj koji je odbio Trampa.

Da, to bi mogao da bude izmaštani čas velike slave čoveka koji je izgubio sve, pa i svaku vezu sa stvarnošću, lišen bilo čije ljubavi, ispunjen sudnjom patnjom. Bez saznanja kakvi su to papiri bili na stolu. I ko je uopšte on?

POVEZANE VESTI

Komentari (164)

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Mao

Covek, licnost, karakter, um... Ljubodrag Stojadinovic je jednostavno genijalan. I zivi dokaz da - pored svog srpskog itelekta koji je napustio te prostore - u samoj Srbiji ipak zasija poneka zvezdica nade. Cija ce deca otici za hlebom i ljudski humanim sistemom, kakvim-takvim u bespovrat. Nikad se Srbija oporaviti nece. Nema koga da je ponovo podigne. A unisteno, ponizeno i uplaseno, u zapecak razuma baceno ono sto bi je podici moglo.

Mitroni

Ljudi,uživajte u ovim kolumnama i ne odgovarajte botovima,samo gubite vreme...

Kondor

Velicanstven tekst o zemlji miseva. Velikih miseva, koji su shodno sebi i svojim nebeskim vizijama, izabrali najveceg misa, da ih vodi...u pomor. Hvala, gispodine Stojadinovicu za...bar malo svetla u najcrnjoj tami.

* Sva polja su obavezna

NAJČITANIJE

ČITAOCI REPORTERI

ČITAOCI REPORTERI

Vaša poruka je uspešno poslata.

Hvala.

GOTOVO

Ubacite video ili fotografiju.

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa.
Ne sme biti više od 25 MB.

Pročitajte još

loader